ВЛАДИМИР ПРЕБИРАЧЕВИЋ НАЦИОНАЛНИ ИНЖЕЊЕРИНГ НА БАЛКАНУ: КАДА СЕ ИДЕНТИТЕТ ИЗМИШЉА, ЈЕЗИК ПРЕИМЕНУЈЕ, А ИСТОРИЈА ПРИСВАЈА

пише директор Српско-руског центра “Мајак”

Све је очигледније да се на Балкану наставља процес националног инжењеринга — покушај да се од дела српског народа, уз систематско преобликовање историјског памћења, језичког идентитета и националне свести, конструишу нови идентитети. И колико год пута да се тај процес понови, механизам остаје готово исти: најпре се прогласи нова нација, затим се српски језик преименује, потом се конструише посебна историјска прича, а на крају се од читавог тог пројекта захтева да буде прихваћен као вековна, неспорна чињеница.

**Промениш име — прогласиш нацију — прекројиш историју.** И тако, по ко зна који пут, покушавају да политичке пројекте представе као природан и неоспоран историјски развој.

Посебно је занимљива улога такозваног колективног Запада. Тамо где се геополитички интереси поклапају са пројектима преобликовања националних идентитета, одједном нема превише дилема ни око језика, ни око историје, ни око критеријума по којима један народ настаје. Оно што би другде захтевало озбиљну научну расправу, овде се неретко административно потврђује, политички промовише и дипломатски подржава.

Јер, ако се језик који је вековима део српског културног и језичког простора преименује у нови службени језик, политички циљ је делимично остварен. Ако се томе дода ново национално име, засебна интерпретација прошлости и институционално потискивање српског наслеђа, добија се заокружен идентитетски пројекат. А када се све то понови довољно пута, политичка конструкција почиње да се представља као историјска неминовност.

И не, Срби нису Турци, нити је потребно нечију историју отимати да би се објаснила сопствена. Сваки народ има право на своје име, културу и достојанство. Али то право не подразумева право на присвајање туђег наслеђа, нити обавезу других да забораве сопствену историју како би нечији нови национални наратив изгледао уверљивије.

**Највећи проблем, међутим, није само оно што други раде. Проблем је и оно што ми не радимо.**

Док се други организују, граде институције, пишу уџбенике, производе медијске садржаје и деценијама систематски обликују сопствене наративе, ми пречесто остајемо на нивоу негодовања, расправа по друштвеним мрежама и краткотрајних реакција. Када се појави нови покушај прекрајања историје, чује се бука неколико дана, а онда све поново утоне у заборав.

То није стратегија. То је одустајање од стратегије.

Ако желимо да сачувамо национални, језички и културни идентитет, нису довољне пароле и повремени изливи патриотизма. Потребни су нам озбиљан научни рад, историјска истраживања, издаваштво, образовање, медији, културне институције и дугорочна сарадња са сународницима у региону. Потребно је да сопствено наслеђе познајемо, документујемо, бранимо аргументима и преносимо будућим генерацијама.

Јер, ако ми не будемо писали, проучавали и представљали сопствену историју, други ће је тумачити у складу са сопственим интересима. Ако не будемо неговали свој језик и културу, не можемо очекивати да то неко други чини уместо нас.

И зато је крајње време да престанемо да се чудимо сваки пут када се појави нови покушај идентитетског инжењеринга. Треба да се организујемо, да радимо и да градимо институције које ће трајати дуже од једног медијског циклуса.

**Национални идентитет не чува се кукањем, већ знањем, организацијом, културом и истрајношћу.**

Ако нам је стало до Србије, српског језика и историјског наслеђа, онда морамо престати да будемо неми посматрачи сопственог идентитетског преобликовања. Не мржњом према другима, већ одговорношћу према себи. Не фалсификатима против фалсификата, већ чињеницама против манипулација.

**Српски народ има право да памти, да зна и да постоји — без туђег одобрења и без одрицања од сопствених корена.**

Српско-руски центар „Мајак“