Владимир Мојсиловић: КУЛТУРНИ РАТОВИ – уметност на оштрици цивилизација

пише Зметник у цивилу – специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”

Историја модерне, иако магично привлачна у свом зачетку, наслоњена на идеју просветитељства и раскида са традицијом, радикално је деконструисала себе саму у постмодернизму. Отуђивши се од идеје лепог, затим и народа и најзад, Бога, она је отпала од творевине. Како велике идеје нису дале примерен резултат у инструментализованој западној уметности, западни центри су усмртили идеју великих дела и ослонили се на вулгарно дејствовање радикалних поткултурних група, у оквиру културе у најширем могућем смислу, ослоњене на друштвени и когнитивни инжињеринг британског института Тавистока и потребе западних елита.

На видику је тренутак коначног слома идеје модерне. Како је Љубомир Мицић у сарадњи са руским супрематистима говорио на почетку двадесетог века, стара курва Јевропа је већ уморна и потребан јој је снажни и витални балкански бик да би је оплодио. Но, у идејама Маљевича, Лисицког, Мицића и даље назиремо рецдиве једног европоцентричног гледишта на свет, време је да тај бихејвиорални рефлекс који је империјална европска културна доминација мачем произвела најзад липше заједно са просветитељско – модернистичком идејом цивилизовања варвара, а матора проститутка оде на буњиште историје. Време је за деконструкцију деконструкције, да рекнем постмодерно. Деконструкција ће се догодити само градњом, али не хистеричним захтевом за још више оригиналности и за јачим дозама надражаја као код болести зависности. Мање оригиналности, враћање лепоти, епици, народној баштини и вери биће глогов колац у срце старог вампира којем понестаје континената да им испија крв. Они су већ мртви, само им нико то још није јавио.

Постмодерна је донела коначни уплив болесног окултизма у западну културу која се намеће целом свету. Империје су одувек желеле да доминирају сликама, симболима и античким и кабалистичким идејама бројева. Најзад, дивљачки хибрис елита, попут  расистичког уринирања по “нецивилизованим народима” и бедним “гојимима” древних цивилизација, уз ругање здравој памети оболесним симболима, један је од главних разлога темељног неуспеха њихових културних планова у које су уложили баснословна средства. Но, ипак не треба потценити деловање старих варалица, већ се благовремено имунизовати на њихове културне враџбине и продају магле. Ако је некада давно истина била сакривена у инкунабулама, данас је сакривена у бескрајном обиљу глупости на интернету.

Доктрине, теорије и друге мађије

Доктрина Џозефа Неја огласила је озбиљну промену у начину размишљања након хладноратосвког вертикалног приступа културном утицају Запада. Ослањање на меку моћ даће веома разорне резултате у целом свету, док ће битни обрасци резвијени управо на тлу бивше Југославије, пре свега у Београду, постати неизбежна матрица у обојеним револуцијама широм света, створена у експериментима ин виво, захваљујући дејствовању организације Отпор.

 За разлику од некадашње централизоване мреже државних пропагандних емитера (као Слободна Европа, Глас Америке), плаћања истакнутих појединаца у друштву и присилног наметања западних наратива, створен је простор да се уз значајно мања средства и већу ефикасност, становништво једне земље придобије привлачним силама конзумеризма и колонијална политика настави без нужне муниције и бомби. Ово свучи моћно смишљено као доктрина, али у пракси може дати и јако лоше резултате, као што је то био случај код нас, где је свака пара уложена у НВО у нашем бунтовном народу била уложена у подизање националне свести.

Култура је одувек бивала инструментализована као моћно средство ширења утицаја. Сама суштина ове праксе се није битно мењала кроз историју, али свакако морамо признати да, за разлику од идеје наметања мачем, идеја привлачења и магијских обећања скројених кроз вековне латинске праксе и употребу масовних медија чине историјски заокрет, који ће најзад радикално уобличити масовно коришћење интернета, у спрези са локалним поткултурним групама, често несвесним носиоцима агентурног неоимперијалног утицаја.

Уместо отвореног културног империјализма, у 21. веку се јавља појам “интегрисане културне интелигенције” по хоризонталном, децентрализованом принципу. Добрим делом је за ово заслужан и непримерен успех ранијих доктрина код традиционалних и слободарских народа. Западни утицај делује кроз тзв.”екосистеме у равни”. Корпорације, обавештајно – безбедносне структуре, алгоритми “вештачке интелигенције” и невладине организације као агенти утицаја стапају у једну раван, манипулишући пре свега осећањима локалне заједнице. На овај начин се стиче широко поље утицаја, принуђујући власти да интегришу НВО у систем, до тачке када агенти утицаја метастазирају у друштвене структуре одоздо па нагоре, сламајући државу изнутра.

Културни и уметнички утицај запада у Југославији је покренут придобијањем  интелигенције у образовним и институцијама културе још крајем 60. година двадесетог века, што у почетку неће деловати као животна опасност за заједницу. У тренутку када 1995. године, током крвавог распада Југославије, Слободан Милошевић допушта деловање Сороша у тадашњој СРЈ, под условом да равноправно финансира државне пројекте, он је потценио разорну меку моћ културе, несвестан опасне промене доктрина страног утицаја, препуштајући то поље непријатељу. Та одлука ће све нас скупо коштати у обојеној револуцији 5. октобра.

У ери друштвених мрежа и непрекидних покушаја сламања српског суверенитета и државе, након петооктобарске обојене револуције, ово искуство ће постати кључни пример обавештајних приручника запада, а организација Канвас ће на искуству Отпора пројектовати многе обојене револуције широм света. Некадашњи модели деловања НВО данас делују као окоштали диносауруси, а пројектне агентуре су метастазирале у све кључне институције Србије.

У 21. веку већ имамо припремљен терен премрежен НВО агентима утицаја. Преко западних дигиталних платформи и технолошких корпорација, развојем вештачке интелигенције, уз могућност готово неограниченог приступа личним подацима и њиховом тренутном анализирању, отвара се могућност профилисања особености локалне заједнице у реалном времену. Ослањајући се на културну интелигенцију и технологију, отвара се когнитивни рат за душе, утицај се више не везује за наметање западних модела, већ манипулисање локалним конфликтима и неуралгичним друштвеним питањима, манипулишући АИ ботовима и видљивошћу на мрежама. Когнитивни домен је од стране западних обавештајних служби и НАТО препознат као ново поприште сукоба.

Тако запад добија могућност да “кеч ол” темама, алгоритамском контролом приватних платформи  Силицијумске долине, појачавањем и смањивањем домета садржаја на мрежама манипулише генерички појачаним незадовољством, спајајући неспојиве и супротстављене идеолошке опције манипулацијом емоцијом, притом антагонизујући групе које баштине исте традиционалне вредности и веру. Хоризонтална организација омогућава да се свака компромитована ћелија лако одсече без угрожавања целокупне операције, као и да се прикрије прљави траг новца, ком је немогуће ући у траг.

Новији термин астротурфинг (вештачка трава) прикривено оркестрираним мрежним кампањама стварају утисак “органског” спонтаног грађанског мњења и културе и лажних политичких, еколошких, грађанских организација зарад остварења корпоративних интереса или политичких циљева и кампања путем лажних налога, ботова и мрежном амплификацијом циљаних садржаја Од идеолошких пројекција двадесетог века  долазимо до нормативних, бихејвиоралног инжињеринга и брендирања вредности и врлине, интегришући све у континуирану децентрализовану тржишну дигитално интегрисану хибридбну операцију.

У срединама са јасним законима о агентима страног утицаја, хоризонталним финансирањем се заобилази директно уручивање новца уметницима из страних амбасада, већ се културна клима успоставља платфорским капитализмом, па Јутјуб, Тик ток, Мета, Спотифај утичу на видљивост уметника, и монетизацију садржаја на овај начин. Развијају се безбројни начини заобилажења препрека у успостављању културног утицаја и прикривању токова новца. Уместо примера попут послератног ЦИА финансираног апстрактног експресионизма или концептуалне уметности у двадесетом веку, сада изасланици уметности постају инфлуенсери, хип хоп звезде, јутјубери и графити уметници који одлазе у фавеле како би утицали на формирање организованих локалних поткултура са упориштем у западној масовној култури, обликујући мњење одоздо нагоре, као мисионари западне декадецније.

Неговањем малог предузетништва, “оснаживањем” жена, организовањем заједнице и идеја социјалне правде, екологије, људских и мањинских права, борбе против корупције и увезивањем са другим сличним организацијама и корпоративним капиталом – запад усклађивањем “органског” контракултурног покрета локалне омладине уводи циљану државу у неолибералну парадигму одоздо па нагоре, кроз наизглед аутентично месно деловање западних вектора сила у локалном руху.

КРАТКА ИСТОРИЈА ПРОПАСТИ

 Паоло Веронезе Тајна вечера крај 16. века.

 Усмрћивање Бога у западној мисли, а затим и одустајање од древне идеје калокагатије, јединства лепоте и доброте, било је тек коначни симптом напуштања јединог есхатолошког пута Истине. Иако неки историчари и теоретичари модерну и оно што следи виде као почетак суноврата ументности, овај процес је отпочео далеко раније. Након раскола римских понтифекса и анатема папског легата и поделе Цркве на источну и западну, за којима ће хронолошки следити пад Цариграда и Рима, прихватање филиокве догме и Фирентински сабор удариће у смртна звона западне вере и културе. Фирентинска ренесанса, о којој смо учили као о некаквом уметничком врхунцу, поставиће уједно и темељ пропасти запада у поноре апостазе и лагано одумирање вере затроване јаловим схоластичким спекулацијама у извештаченом руху побожности. Ово  ће продубити отпадништво преко просветитељства, до тренутка када син швапског протестанског пастора оглашава Бога мртвим у јеку дивљања колонијализма и индустријске револуције.

 Секуларизам стога није победа некакве здраве научне мисли, већ устоличење златног телета науке на упражњени небески трон. Творац није супротстављен науци, напротив, на физичким принципима је саздан темељ овога света, само наука може бити супротстављена Богу. Но, у том случају, можемо слободно рећи да је супротстављена и себи самој. Гносеолошка похлепа латина који су алхемијски покушавали да се домогну још више злата и моћи, дошла је главе лепоти и вери новом крипторелигијом, у чијој се коначници цркве сквотирају за потребе декадентних техно журки, а младе окрећу промискуитету, опијатима и НВО окултизму.

Оно што је започело наводним ренесансним постављањем човека у центар васељене, завршило је Маљевићевим црним квадратом постављеним на место иконе, две године пре октобарске револуције, очишћеном од свега људског и фигуративног, иако се уметник никада није одрекао православне духовности. Дишан је својим чувеним писоаром у галеријском простору окултно уринирао на саму идеју уметности, повлачећи паралеле са Богородицом и Будом, док је америчка безбедносна заједница у спрези са крупним капиталом, банкстерима и галеристима, уздизала акциони експресионизам Ротка, Полока и Кунинга, као и Поп арта, демонстрирајући наводне уметничке слободе насупрот социјалног реализма у СССР.

 Апстрактна уметност тако достиже неразумне цене и неукаљана идејом и сугестивним садржајем постаје омиљена у колекцијама стерилних корпорација. Од радикалног конструктивизма тако стижемо до геометријских Мондријанових шарених хоризонтала и вертикала које налазе своју примену у тапетарској индустрији. Архитектуром доминира, како рече мој пријатељ Миљан Радоњић, претенциозна празнина, док “естетски” оквир очишћен од свега лепог диктира нациста и хомосексуалац Филип Џонсон. Логично је да на овом богоборном путу испливава суштина дубоко анти – народне уметности која најзад потире не само морал или било које људске вредности, већ и самог човека.

Бечки акционизам Херман Нич

Постоји све више доказа да су западне елите са умишљајем потпомагале нихилистичке култове уметника са поремећајима личности, те уништавали идеју естетског као суштине уметности, замагљујући идеју доброг и злог, тако да смо у постмодернизму стигли до релативизације појмова попут истине, етике, и њиховог субјективизовања и свођења на некакве личне категорије. Ове категорије се у постмодернизму наводе у плуралу и немају универзалну вредност. На тај начин, кроз прочишћене форме, уметничка борба са почетка двадесетог века против малограђанског морала постаје пуки нихилизам уништења самосвести, вере, традиционалног утемељења појединца и заједнице, па и вредности читавих нација. Гласине о умешаности ЦИА у уметничке токове модернизма потврђене су крајем деведесетих. Рокфелер породица је основала МОМА музеј у Њујорку 1929, само неколико дана након “Црног уторка”, краха Њујоршке берзе и званичног почетка велике депресије која ће уздрмати свет. У овој “независној” институцији породица Рокфелер је могла неприметно да утиче на токове уметности у спрези са ЦИА, а да уметници који мисле да су авантгардна друштвена снага заправо служе обавештајно – пропагандним циљевима Америке и финансијским малверзацијама моћника.

Наравно, све ово не делује нимало необично, нити интуитивног човека може да зачуди понашање елита у чијим је рукама сконцентрисана огромна моћ и капитал. Проблем је у главама образованих и надобудних у овом накарадном просветном систему, који су подлегли либековским враџбинама и који нису читали Маркиза де Сада као документарну литературу, већ као фикцију.

УМЕТНОСТ ДОБРИХ РОБОВА

 Западни либерализам је показао изузетну способност да асимилује контракултурне покрете у властитом окружењу, да их комерцијализује и пласира као извозну робу. Након наметања апстрактног експресионизма и поп арта свету, креће озбиљно финансирање терористичких и активистичких група као носилаца западних декадентних вредности, наркотика, девијантне уметности, поткултура, промискуитета и педерастије који разарају морал у традиционалним заједницама широм света. Западни расизам је добро прикривен  а ширење “демократије и људских права” захтева аутентичне уметнике из локалних заједница који ће се подсмевати традиционалним вредностима и религији, као кохезивној сили народа. План је културно освајање територија без испаљеног метка и унутарње антагонизовање циљаног друштва.

 Аутошовинизам и порицање властите културе, митова и епова као градивног ткива нашег народа није наш локални културни феномен, већ пракса деловања тајних служби запада у целом свету. Подсмевање “нецивилизованим индијанцима” или “чамугама”, словенским “варварима” или исламском свету тражи локалне уметнике који су задојени кока колом уместо мајчиним млеком, како би интервенција запада изгледала као добронамерна помоћ прогресивним снагама у “недемократским” друштвима. Тако, поред домаћих аутошовиниста имамо глобални феномен – другорусијанце, другокитајце другоиранијанце…

 Да би ко од уметника ван центара моћи могао да се примакне културној трпези и уграби коју мрвицу са ње, управо је морао да буде у сукобу са традиционалним друштвеним вредностима те средине, како би постао прикладан домородачки украс на смокингу западних господара.

Другокитајци: Ај Вејвеј

 Потомак интелектуалаца и једног од најпознатијих кинеских песника двадесетог века, овај уметник у детињству бива прогнан из Пекинга са породицом. Постаје један од познатијих светских уметника док се бори против диктатуре у Кини и захтева од запада да помогне мученом кинеском народу. Његова компанија Фејк Бејжин културал дивелопмент, која је пословала са Американцима  и Британцима долази под лупу кинеских власти у јеку Јасмин револуције, он бива оптужен за утају пореза, те након три месеца притвора емигрира 2015 у Европу, када му је враћен пасош. Понесен славом, богатством и утицајем, а разочаран западном демократијом, помислио је да може да критикује немилосрдни рат у појасу Газе и стање људских права у Европи, заборавивши ко је патрон његовог успеха. Тако, након једног твита на мрежи, његова целокупна европска турнеја бива отказана, а он депортован из Швајцарске. Са друге стране, Кина му недавно дозвољава да обиђе стару мајку са својим сином и да се несметано креће у Пекингу и користи све погодности града.

Занимљиво је да у свом раду, на рачун критике колективизма и испирања мозга културном револуцијом Мао Це Дунга, ангажује хиљаде кинеских “робова” да му за ситне новце ручно направе 100.000.000 порцеланских сунцокретових зрна, како би се овај активист борио против једномља и социјалне експлоатације.

Другорусијанци, Пуси рајот, Пјотр Павленски, Олег Кулик

 Након извођења перформанса феминистичке групе Пуси рајот “Панк молебан”, када су са фантомкама утрчале у Храм Христа Спаса и испред олтара отпевале Богородице Путина прогони, позивајући мати божију да постане феминисткиња и отера Путина са власти. Оне гордо изјављују да је Пуси рајот јачи од држав. Чланице групе су ухапшене и оптужене за увреду верских осећања грађана. Настају протести уметника и НВО агентура, којима се истог тренутка придружују и уметници из наслова.

Ово муњевито одјекује као медијска сензација на западу и целом свету, када се готово целокупна светска пројектна НВО фондажерија подиже да брани “политичке дисиденте и феминисткиње у клерофашистичкој Русији” између осталог и Жене у црном код нас, уз разне друге феминистичке агентуре на страном финансирању. Украјинска феминисткиња која се бори против инструментализовања женског тела голим прсима, моторном тестером сече велики дрвени крст у Кијеву, Павленски зашива уста, алудирајући на политички прогон непоћудних у Русији.

Олег Кулик је велики љубитељ животиња, познат је из уличних перформанса Човек – пас. Он је толико  велики љубитељ животиња, да је, према сведочењу колегинице, у оквиру семинара на Цетињској академији, зближавао интимно са кокошима и гускама и задовољавао пса, објашњавајући делатне принципе уметности.

Пјотр Павленски

 Пјотр Павленски, познат по закивању мошница за плочник Црвеног трга, запамћен је и као особа која је запалила врата на згради ФСБ у Русији. Тада је реаговала западна јавност, осуђујући његово хапшење и прогон уметника. Када је добио азил у Француској, овај уметник је поновио свој пиромански перформанс, само је сада била реч о вратима зграде Француске банке. Но овај пут, толерантни запад из неког разлога није препознао и подржао овај бриљантни уметнички гест, па су га ухапсили и подвргли стручном посматрању.

Другоиранијанци: исмевање Књиге краљева

Алиреза Шоџајан

Рушење ткања народног бића и митова је примарни циљ запада. Због тога је Алиреза Шоџајан, значајан пре свега као ирански девијант у егзилу, добио награду Вацлав Хавел, након што је осликао национални ирански ауто Пајкан, који је својевремено Реза Пахлави поклонио румунском председнику Чаушеску. Осликао га је у традиционалном стилу чајџиница, са умишљајем да произведе ефекат кича у очима западног посматрача. На њему је представио епске јунаке Шахнаме, Шабана и Сохраба као љубавнике.

 На тај начин је у потпуности преузео западни расисистички наратив, отворено се подсмевајући целокупној цивилизацијској традицији Персије све до савременог доба. Постоји нека дубока социопатологија у овом раду који је запад са одушевљењем прихватио. Подсмевање овој епској традицији би се могло поредити са подсмевањем Косовском завету код нас, као кад би неко на Југу који је возио Брус Вилис у Дај хард филму насликао фреско стилом хомосексуалну сцену са заветни витезовима и кнезовима.

 На примеру феминистичких уметничких памфлета видимо мучне и бласфемичне сцене које баш и не одговарају збиљи у Техерану, рецимо. Упркос вишедеценијским покушајима Американаца и циониста да сатру Иран и његов народ, чини се да је право жена да возе Веспу у бикинију најважније питање ових одрођених паћеника.

Другосрбијанци и геноцидни српски клерофашистички антифашисти.

 У Србији се утицај запада свео на два основна смера – огласити један слободарски народ геноцидним и фашистичким и пребацити сео терет ратова деведесетих и западног растурања Југославије на грбачу Срба, као и понизити Србе сталним ударима на СПЦ коју НАТО види као највећу опасност и насавладиву препреку у раздирању ткања српског народног бића. Заправо, то није ништа ново. Од почетка двадесетог века непријатељство према нашој Цркви прати отворено кројење вештачких нација и озбиљан културни рат уз непрекидно пљачкање и уништавање наше културне баштине током ратних сукоба двадесетог века.

 У нашим институцијама још у другој половини 20. века запад врбује кадрове, тако да као последицу рата и страховитих притисака имамо значајан број прозападних кадрова у култури и просвети увезаних са НВО сектором, који врбују младе људе. Медијском машинеријом увезаном са обавештајним западним структурама непрекидно покушавају да истисну све што је национално из институција и културе, полази им за руком да освоје кровне националне институције попут УЛУСа са стогодишњом традицијом постојања и отворено антинародно и антидржавно делују. У пројектима попут Четири лица Омарске или индивидуалним наступима познатих уметника, исмева се наша вера и баштина, а Срби представљају као дивљачки и заостао народ.

 Оно што највише брине јесте подгревање сукоба између четника и партизана, левице и деснице, карактеристично за англоско друштвено мађијање које називају инжињерингом. Један народ са дугом слободарском и антифашистичком традицијом, који је међу првима у свету укинуо ропство, не би смео да дозволи себи овакво културно и историјско подметање и надамо се смо на најбољем путу да измиримо унутарње антагонизме попут браће Руса.

 Резултат деловања НВО је поражавајућ, али пре свега по њих. Ругајући се народу, пробудили су инат и народни бунт, тако да је сваки долар и евро уложен у њихов рад заправо уложен у буђење националне свести. Верујем да би им ваљало подићи какав споменик у стилу баштенских гномова у керећем парку крај Стефана Немање, уз парафразиране речи Раше Тодосијевића “Заувек захвалан српски народ”

 Уместо закључка

Културни ратови су нанели далеко већу штету западном становништву, претварајући их у неспособне и девијантне, али охоле глупаке и кукавице. Ми и наша слободарска браћа Белорусије, Ирана, Русије, Кине, заправо Евроазије, па рецимо и Брикса, ми смо претекли и спремни смо за борбу. Тако, поред есхатолошког оптимизма који гајим, рекао бих само:

МајакТим