Вања Вученовић: Олуја, анатомија једног удруженог злочина
Пише: Вања Вученовић специјални саветник за међународне односе и геополитику у Српско-Руском центру “Мајак”
Хрватска ће, према најавама које стижу из суседне земље, и овог августа грандиозно обележити „25. обљетницу војно-редарствене акције Олуја“. Дакле, прошло је пуних 25 година од операције хрватских борбених снага у којој је убијено или нестало близу 2000, а протерано више од 280.000 недужних људи, махом цивила, и то само због тога што су били српске националности.
Србија je свих претходних година чинила практично све како би међународној заједници скренула пажњу на то да се на овим просторима десило највеће етничко чишћење од Другог светског рата. Ипак, вапаји наше земље остали су без неког значајнијег одјека. Тешко да смо могли било шта боље или више и да очекујемо.
Међународна заједница, понајпре оличена у државама Запада, очито да је затворила књигу о претходном крвавом грађанском рату на простору бивше Југославије. Срби су колективно означени главним џелатима, док је за све остале конститутивне народе некадашње велике државе, па тако и за Хрвате, пројектована улога жртве. Хрватима је рат „уприличен“ како би коначно изашли из Југославије, најмрачније „тамнице народа“ у коју су упркос противљењу „силом угурани“ чак два пута у двадесетом веку.Рата не би било да га Хрватска није желела, својевремено је признао последњи председник Председништва СФРЈ, Стјепан Месић.
Требало би бити поштен до краја па допунити исповест овог раније утицајног хрватског политичара и рећи како рата не би било да га нису желеле тадашње најутицајније земље Запада, којима је сметала јака и велика Југославија, под доминацијом српског фактора.
Правна доктрина познаје институт под називом „незвано вршење туђих послова“. Најшире, он се може дефинисати као вршење туђих правних или материјалних послова у циљу заштите туђих интереса. У таквом светлу би требало и анализирати улогу коју Хрватска одиграва на простору Балкана.
Хрвати су пристали на то да буду “извођачи радова” који ратују за рачун геополитичких интереса већих играча. А ти интереси су готово увек усмерени против наших, српских интереса. За свемоћни Ватикан, Хрвати су „предстража западног кршћанства“ и а границе Хрватске су замишљена линија која хируршки прецизно одваја западну цивилизацију од остатка варварског, православног истока.
Зато Хрвати могу да раде све оно што нама Србима никада неће бити дозвољено. Поклоњена им је државност која је противприродно саграђена на рекама крви и несрећи недужних. Али и она је у функцији обуздавања сваког покушаја озбиљније консолидације или раста српског фактора на Балкану, а не због Хрвата самих.
Према познатом америчком стратегу, Семјуелу Хантингтону, граница западне цивилизације подудара се са границама данашње Хрватске. Тачније, ова граница у једном свом мањем делу одсеца чак и део територије севера Србије, тачније Војводину, смештајући је у западни геополитички и цивилизацијски ареал.
Над тим теоријским поставкама, које се пронашле и своју практичну примену у претходним деценијама на овим просторима, требало би озбиљније да се замислимо. У овим координатама се креће и хрватска геополитика према Србији. Она је константа, претворена у дугорочни план који који чека своје остварење са неком новом Олујом. Све је спремно за то, не помишљајмо на то да није. Само је питање да ли смо ми Срби успели да извучемо било какве поуке.
