Да ли је крај дуге владавине у Црној Гори на помолу?

мр Владимир Пребирачевић
Директор Српско-Руског центра Мајак

Ситуација у Црној Гори је све напетија како време одмиче. Владајућа ДПС очигледно губи конце и не може да контролише ни своје сопствено чланство. Председник државе доноси одлуку за одлуком која даље државу гура у нестабилност и кризу. Полиција сваки дан хапси и приводи и опозиционе представнике али све више и обичне грађане које таргетирају као оне који су коловође протеста али просто не могу да се снађу јер једна акција власти производи вишеструку реакцију народа а даљом репресијом само учвршћују јединство народа у Црној Гори.

Људима је доста репресија, уцена, страха и немоћи. Масовност литија које предводи Српска Православна Црква на челу са Митрополитом Амфилохијем и епископима и осталим свештенством је надмашила сва предвиђања. Скоро трећина становништва целе државе сваки пут излази на литије и по свим временским условима показује снажан став и јединство. Закон који је перфидно осмишљен као „Закон о слободи вероисповести“ је управо и донео људима храброст и вољу да постигну своју слободу.

Председник Мило Ђукановић у једном наступу немоћи поручује да је на овај начин нападнута држава а управо је супротна ситуација. Нападнут је он као персонификација свега што је лоше у Црној Гори а намера је да се заштити држава коју нико не оспорава па чак ни у Србији. Он који оспорава Српску Праволавну Цркву путем покушаја отимања вредне имовине па преко не поштовања заставе како српске тако и црногорске из времена у које би он да се врати па тако поништава одлуке од пре сто година. Из тог времена би да узме само оно што му у овоме садашњем моменту одговара бахато сматрајући да ће народ и ово прогутати. Сваким даном људи и у систему безбедности отказују послушност и показују неки тихи отпор а неки нису више ни тихи ни невидљиви. Све је јача воља народа како расте репресија.

Хистерија владајуће клике је све већа па се чак потеже и за стандардном усташком реториком. Манир који смо толико пута осетили на својој кожи као народ. Али народ је спреман да истраје и покаже да има ствари које су прече од вештачког националног и верског инжењеринга. Само помињање „Великосрпске агресије у Црној Гори“ у говору Мила Ђукановића је добро позната мантра у региону али која може да успева у Хрватској и Федерацији у Бих за домаће потребе али не и међу становништвом где су сви Црногорци и Срби ма како се изјашњавали у ствари један народ са истом вером и истим језиком., истим јуначким пореклом и историјом. Ту не може бити никакве агресије осим оне које народ трпи од стране државног апарата који је достигао висок степен бахатости да је сада више него икад најизвеснији пад са власти . Људи који су спремни да своје суграђане назову лудацима јер су уједињени на литијама против лудости владајуће клике а свештенству ти исти поручују да где год су носили српске барјаке да ту Срба више нема са очигледном алузијом шта их чека није место на челу државе.