Иван Вучковић

Специјални саветник у Српско руском центру “Мајак”

– Недавно се, у оквиру парламентарних избора, променио однос снага у земљи.

„Студентска листа“ је освојила довољан број мандата да сама формира већину у парламенту, а „Уједињена Србија“ остала је иза њих, на другом месту по снази.

Неразумевање таласа незадовољства који се брзо ширио у последње две године (од пада надстрешнице) и неки погрешни маркетиншки потези сада већ бивше власти довели су до промене односа снага у земљи.

Славље на улицама је прошло, еуфорија је већ иза нас, а пред нама је безброј текућих питања у вези са даљим корацима у оквиру европских интеграција, али и односа са многим другим земљама ван Европске уније, од којих су свакако најзначајније по снази и значају Русија и Кина.

Уколико бисмо морали да издвојимо најважније потенцијално спорне спољнополитичке теме, али и унутрашња суштинска питања за земљу и стабилност земље, то би изгледало овако:

1) Какав је однос према јужној српској покрајини – да ли се планира рад на интензивнијем враћању контроле на Косову и Метохији или се припрема терен за „отклон“ према томе што нас у покрајини чека и што може бити?

2) Какав је став према Републици Српској и даља политика према њој – у ком правцу ће однос даље ићи?

3) Какав је став према Војводини као аутономној покрајини и да ли ће доћи до одређених уставних промена или се ту ништа значајније неће догодити?

4) У ком правцу ће ићи однос према Црној Гори (и Хрватској) и на који начин ће се даље радити на побољшању положаја Срба у тим суседним земљама?

5) Каква је даља сарадња са Кином и кинеским инвестицијама у Србији?

6) Какав је однос према Русији – да ли ће се пробати са увођењем санкција Руској Федерацији и зашто?

7) Однос и сарадња са Сједињеним Америчким Државама – са фокусом на проблем у вези са НИС-ом?

Сва ова питања изузетно брину и погрешан корак у било ком сегменту може бити кобан по стабилност земље и њен даљи политичко-економски курс.

Оно што тренутно највише забрињава јесте погоршање односа са Руском Федерацијом.

Још увек није формирана скупштина, нове Владе нема ни у најави, а већ увелико постајемо сведоци потребе да се коментаришу потенцијалне санкције Руској Федерацији, референдум у вези са њима, питање о Русији као о пријатељској земљи и слично.

Најкраће – све то, морам да упозорим, постаје врло опасно.

Најпре, 75% целокупне потребе за гасом добијамо, односно купујемо од Русије по повлашћеној цени (мањи део добијамо од Азербејџана и Мађарске).

Гасни аранжман са Русијом истиче крајем 2026. године и тада би га требало обновити.

Даље, НИС је већим делом у власништву Руске Федерације.

Рафинерија нафте у Панчеву је једина оперативна нафтна рафинерија у Србији – и у власништву је НИС-а.

ОФАК је продужио лиценцу, али ускоро ће и ту бити проблема уколико дође до погрешног разумевања околности у којима се Србија енергетски налази.

НИС снабдева око 80% тржишта Србије.

Такође, добар део гасних токова (нпр. Гастранс) има директне везе са Руском Федерацијом.

Даље, као што нам је свима познато, Србија у Савету безбедности УН нема право вета. Русија, као стална чланица, може да блокира усвајање одлука за које је потребна сагласност Савета, укључујући препоруку за пријем неке државе у УН.

То Русији даје значајну институционалну улогу у питању евентуалног чланства тзв. „Косова“ у Уједињеним нацијама.

Такође, Русија није признала независност „Косова“, позивајући се, пре свега, на међународно право и Резолуцију 1244.

Крајем 2020. године Русија је указивала на значај УНМИК-а и потребу за даљом мисијом на КиМ.

Пре овога, Русија није подржала захтев тзв. „Косова“ да постане део УНЕСКО-а, Интерпола и слично.

Традиционални добри односи које Русија и Србија одувек имају не би смели да се упропасте у оквиру неколико будућих погрешних политичких процена.

Било какав референдум о увођењу санкција Русији јесте априори веома лош политички акт.

Нисмо имали референдум ни о наставку сарадње у вези са приступом ЕУ, нити о много чему другом што би се на тај начин могло спровести.

На крају, чак и да онима који су проевропски оријентисани удовољимо и сложимо се да нам „Руси нису пријатељи“, опет би било погубно „пуцати себи у ногу“ у тренутку када су се и Сједињене Државе (Трамп) окренуле сарадњи са Русијом у оквиру процене својих националних интереса.

Не заборавимо – Русија нам јесте пријатељ, али и ван тога, интереси Србије јесу да се у домену енергетско-економске стабилности настави у правцу конкретне сарадње.

Руси су нама увек били ту у најтежим временима (сетимо се, рецимо, само Првог светског рата).

Сада је време да покажемо да смо и ми ту за Русију.

Европска унија ће морати то да разуме.

На крају, можда су наши интереси ипак на некој другој страни, ван ЕУ.

Видимо да Европа није у стању да очисти хаос у свом дворишту, а понајмање у туђем.

Двадесети век је давно иза нас, а Дијего Фузаро каже да „Европа и не постоји“…