Пројекција филма БАУК Горана Радовановића у Руском дому

пише специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”

уметник у цивилу Владимир Мојсиловић

Када западни лицемери на филмским фестивалима широм Европе, ревнитељи дечјих и мањинских права одбију приказивање филма режисера и сценаристе Горана Радовановића чија је херметична и потресна радња смештена у оквир немилосрдног НАТО бомбардовања Србије, то се дешава само из једног разлога: емоције декадентне старе проститутке Европе и запада су махом интересно резервисане само за  привилеговане и изабране маргиналне групе, али не и за Србе или Русе. Није (бар не још увек) нарочит проблем критиковати, чак ни окривити НАТО за ратове и злочине, што режисер ни једном не чини директно у овом моћном филмском остварењу.

Проблем лежи у томе што није дозвољено да запад осети било какву емоцију осим равнодушности или евентуално мржње када је реч о “колатералној штети” у коју се убрајају и изгубљени животи мале Милице и српске деце у такозваној “хуманитарној интервенцији” како је назван злочин двадесетак моћних земаља. Злочин над већ ратом исцрпљеном Србијом, мимо било какве одлуке савета безбедности УН. То су “Дјеца коју није волио свијет” како би рекао Бојан Вегара, од Српске, преко Србије, па све до Донбаса и Ирана, деца чија је смрт део некаквих сивих статистика и за којом нико на западу неће пустити сузу.

Као Уметник у цивилу, испред Српско – руског центра Мајак, на обележавању двадесет и седме годишњице злочина и бесомучног бомбардовања наше мајчице Србије у Руском дому, имао сам прилику да се суочим са снажним и необичним Горновим филмом. који је искушења једног дечака током бомбардовања преточио у сликарско – лирско ремек дело. Слике превазилазе силину која би се могла исказати кроз дијалоге и увлаче нас у свет ван земног оквира који лебди над телесним опасностима земље коју разарају бомбе. Ове слике се заривају у месо попут звука сирена за ваздушну опасност пре налета нато бомбардера преко наше територије и експлозија НАТО бомби 1999. године.

Мека моћ културе не може бити убојитија од овог филмског дела са снажним упориштем у православљу, које супротставља окултни пир западних сила у Србији, између сновиђења и ужаса збиље дечака Саве и његове мајке и исповести самог свештеника дечаку, док демони и Баук вребају…

Горан вешто користи таленте и поетику Владислава Опељанца, директора фотографије и познатог руског сниматеља и филм постаје јединствено остварење у домаћој кинематографији, као пример ванредног и ванвременског дела створеног са скромним материјалним средствима.

Продуцент филма и један од глумаца је Милош Биковић.

Горан је добио награду за најбољу режију на Филмском фестивалу “Дијамантски лептир” Евроазијске филмске академије у Москви.

МајакТим