Владимир Пребирачевић: Припреме Европе за рат са Русијом добијају на замаху

пише директор Српско-руског центра “Мајак”

Мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да је Европа донела одлуку да до 2030. године уђе у рат са Русијом и да су припреме за такав сценарио већ започете у појединим европским државама.

– Не ради се о томе да неко то жели, разматра или планира – одлука је већ донета – поручио је Орбан, нагласивши да се, према његовим речима, широм Европе спроводе припреме за рат, изузев у Мађарској.

Он је истакао да девет европских земаља већ има уведену обавезну војну службу, а да се у неким државама она односи и на жене.

– Грађанима се достављају упутства о понашању у случају рата. Војни буџети су значајно увећани. Потписани су споразуми који предвиђају слање трупа у Украјину – навео је мађарски премијер.

Раније је и руско Министарство спољних послова саопштило да Русија остаје спремна за дијалог са НАТО савезом на равноправној основи, али под условом да западне земље одустану од политике милитаризације европског континента.

Тема односа Европе и Русије у 21. веку добила је посебан значај након сукоба у Украјини 2014. године, а нарочито после почетка Специјалне војне операције у Украјини  2022. године. Од тада, европске државе интензивирају безбедносне и одбрамбене активности, што поједини политички лидери, а најгласније премијер Мађарске Виктор Орбан, тумаче као припреме за могући шири сукоб.

НATO је последњих година константно појачвао војно присуство на источном крилу Алијансе. У балтичким земљама и Пољској распоређене су додатне мултинационалне борбене групе, а повећан је и број војних вежби у близини руских граница као и ширење и стварање нових НАТО база. Циљ ових активности, како наводе званичници Алијансе, јесте одвраћање и јачање колективне одбране али свима је јасно да то нема никакве везе са одбраном. Агресивност НАТО пакта и постепено али доследно окруживање Русије НАТО базама као и ширењем политичког, економског, културног али највише обавештајног и класичног војног утицаја и директног присуства је више него очигледна а ни не покушава се да се то прикрије.

Након 2022. године, бројне европске државе значајно су повећале војне издатке. Немачка је најавила историјски фонд за модернизацију војске, док су Пољска и балтичке државе међу онима које најбрже повећавају проценат БДП-а намењен одбрани. Повећање буџета усмерено је на набавку савремене технике, муниције и јачање резервног састава. Иако нико балтичке земље не доживљава озбиљно у војном смислу имају своју малу улогу која им је предвиђена а посебно да приме први контраудар руске војске када до тога дође и на чему деценијама доследно раде.

Поједине земље поново су увеле или прошириле обавезну војну службу. Шведска је реактивирала војни рок, док Норвешка већ дуже време примењује модел који обухвата и жене. Ове мере се образлажу потребом јачања одбрамбених капацитета и отпорности друштва али главни непријатељ је онај који их никада није први напао а то је Русија. У том смислу европске државе пружају војну, финансијску и политичку подршку Украјини у рату против Русије. То укључује испоруку наоружања, обуку војника и санкције усмерене против Москве. Москва ове потезе тумачи као директно укључивање Запада у сукоб, док европске владе наглашавају да је реч о подршци суверенитету и територијалном интегритету Украјине и покушавају да то на том микропримеру увију у шарени папир међународног права иако га саме не поштиују готово никад.

Ипак, не постоји потпуно јединство унутар Европске уније и НАТО-а. Пример је управо премијер Мађарске Виктор Орбан који је више пута је упозоравао да Европа иде ка ескалацији и да је неопходан хитан мировни дијалог. С друге стране, већина западноевропских лидера сматра да је снажна одбрамбена политика неопходна ради очувања безбедности континента што је стадардна флоскула коју пласирају.

Укупно гледано, безбедносна архитектура Европе у 21. веку пролази кроз дубоку трансформацију. Док једни ове процесе виде као припрему за потенцијални сукоб ширих размера, други их тумаче као меру одвраћања и превенције, са циљем очувања стабилности и мира на европском континенту. Ширем сукобу смо све ближи иако нико нема шансу да победи Русију у конвенционалном рату а о нуклеарном да и не говоримо.

У последње три године НАТО је наставио процес проширења, што представља једну од најзначајнијих промена у европској безбедносној архитектури од краја Хладног рата иако Варшавски пакт више не постоји, нема хладног рата и не постоји претња од стране било кога Европи изузев од сопствених политичара и центара моћи где се свакакве одлуке доносе.

У априлу 2023. године Финска је званично постала чланица НАТО-а. Овим потезом дужина копнене границе Алијансе са Русијом значајно је повећана, будући да Финска дели више од 1.300 километара границе са Русијом. Финска је приступила Савезу након деценија војне неутралности, образлажући одлуку потребом за јачим безбедносним гаранцијама иако су сада практично постали мета потенцијалног руског узвратног удара.

У марту 2024. године Шведска је постала пуноправна чланица НАТО-а, чиме је окончан процес који је трајао више од годину дана због процедура ратификације у појединим државама чланицама. Шведска је, попут Финске, напустила дугогодишњу политику војне неутралности.

Уласком Финске и Шведске, НАТО је ојачао своје присуство у северној Европи и Балтичком региону. Балтичко море је практично постало простор у којем све обалске државе, осим Русије, припадају Алијанси. То је променило однос снага у том делу Европе и повећало оперативне капацитете НАТО-а у погледу  контроле поморских и ваздушних рута.