Сретен Егерић: Наше братство је нераскидиво и чини нас јачим
У времену великих геополитичких промена, када се светски поредак убрзано мења, а традиционалне вредности и савезништва добијају нову тежину, разговори са људима који су свој живот посветили одбрани отаџбине добијају посебну важност. Пуковник Сретен Егерић, специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”, искусни официр и сведок бурних историјских процеса, говори за БРАТСТВО о дубоким коренима српско-руских односа, значају духовне и историјске повезаности два народа, као и о месту Србије у савременим глобалним токовима.
У разговору за наш портал он износи и своје виђење изазова који стоје пред српским народом, улоге братских односа са Русијом и могућности које се отварају кроз нове облике међудржавне сарадње у оквиру нарастајућих светских асоцијација.
Како Ви, као официр и човек са богатим војним искуством, доживљавате историјске, духовне и државотворне корене српско-руских односа?
Дужност сваког патриоте и оданог грађанина Србије је да својим понашањем, саопштењима и јавним наступима брани и образлаже националне интересе у будућности, али и светлу и славну историјску прошлост српског народа, као већинског народа у Србији. Посебна дужност официра српске Војске и ратника–ветерана је да негује и развија национална осећања, првенствено код себе, али и осталих сународника и суграђана у својој околини, о херојској борби српског народа у Двадесетом веку за биолошки опстанак и слободу. Сагледавајући национални осећај и историјске чиниоце који су непроменљиви и које није могуће фалсификовати на било који начин, чак и од отуђеног дела србског народа, који је услед личних интереса, незнања али и личне мржње, пристао да служи интересима „колективног Запада“ у разарању националних, историјских и духовних вредности, улога сваког официра, најелитнијег дела српског народа, али и других народа оданих Републици Србији, је управо усмерена ка одбрани и очувању, националних, верских и културолошких вредности и разлика државе у којој живе.
Спознајући историјске чиниоце само током двадесетог века, живот Срба, а самим тим и биолошки опстанак на простору Балканског полуострва, не био био могућ без директне, политичке, војне и економске помоћи првенствено руског народа, у Балканским ратовима, Првом светском рату и Другом светском рату, али и догађајима и сукобима на простору авнојевске Југославије крајем двадесетог и почетком двадест првог века.
Није потребно да неко буде официр или ратник и војник да би схватио у чему се огледала братска помоћ Русије Србима на овим просторима током читавог двадесетог века.
У претходно наведеним периодима, анационални елементи у Србији, отуђени појединци српског народа, а посебно елементи народа који су ушли у заједничку државу након победе Србије у Првом светском рату, као и анационални елементи оличени у такозваном „Савезу комуниста Југославије“ и њихови наследници, су у зависности од личних политичких, материјалних и других амбиција и интереса, покушали и покушавају и данас да изокретањем чињеница, фалсификовањем и обманама, духовну, материјалну, културну, економску и војну помоћ коју је руски народ пружио Србији у протеклих век–век ипо, умање, омаловаже и прикажу чак као штетну.
На срећу, чињенице, непобитни историјски документи и сам народ у Србији, Русију као државну творевину, руски народ, Руску Православну Цркву, руску културу, доживљавају као своју и заједничку борбу за нормалне етничке, верске, етичке, културолошке, националне и породичне вредности и као подршку за опстанак на подручју Балканског полуострва. Тако и најздравији део официрског али и војничког корпуса у Србији, руски народ доживљава као братски народ.
На крају све се може описати и у једној реченици: Руси нас бар нису бомбардовали никада за разлику од „западних пријатеља и савезника“. Мислим да је ово довољно да прикаже моје схватање српско–руских братских односа.
Колико је, по Вашем мишљењу, данас важно да Србија очува и продуби своје везе са Русијом у условима дубоких геополитичких промена?
У садашњем односу снага на светском нивоу, посебно када су на свим подручјима људског живота извршавају притисци „партнера, пријатеља и сарадника из администрације САД у ЕУ“ на Србију и српски народ у целини да се одвоји од Русије и њеног народа, првенствено је битно задржати стабилне и годинама грађене и развијане везе са Русијом, посебно на верском, политичком, економском и културном пољу.
Задржавањем чврстих религиозних веза отежали бисмо и онемогућили отимање српских верских објеката и културних добара и стварање нових „Православних помесних цркава“ у отуђеном делу српског народа, на отетим просторима од српског народа у бившим авнојевским републикама и у покрајинама у Србији, који се упорно намећу и од стране „колективног Запада“ и од стране такозваног Васељенског патријарха, а у сарадњи са појединим званичницима Ватикана и отуђених појединаца из српског националног тела и националних елемената.
Задржавањем постојећег квалитета односа на релацији Срби–Руси, олакшали бисмо нашу позицију за разговоре са „колективним Западом“ у политичким и економским односима.
Унапређење односа Србије и Русије, посебно на економском и војном пољу, омогућило би део суверености и независности Србије у ситуацији условљавања снабдевањем енергентима, ретким металима и значајним електронским производим, а који би у условима развијања односа између Београда и Москве, омогућио и развијање односа са пријатељским државама и једне и друге престонице, те би трговинска размена могли бити остварна преко држава посредница, чиме би остварили одређену економску стабилност и суверенитет, а самим тим и политичку стабилност и суверениет.
Да ли видите земље окупљене око БРИКС-а као природан простор за јачање сарадње држава које теже очувању свог суверенитета и традиционалних вредности, и како у том контексту видите место Србије?
Учешће Србије, односно њеног политичког и војног руководства, како у раду организације БРИКС, тако и у раду организације ШОС, остварило би могућност за шире повезивање државе Србије не само са „центрима моћи“ који се се несумљиво појављују у новом Мултиполарном свету, већ и са другим државама, како на Истоку тако и на Западу, односно на Југу, чиме би Србија могла да игра битну улогу спојнице, односно моста у повезивањеу будућег Мултиполарног света. Тиме би Србија обезбедила себи трајније услове суверенитета и самосталности, помогла би у спречавању тренутне фрагментације света на „њих и нас“, „наше и њихове“, „цивилизоване и варваре“, „уређену башту“ и „џунглу“ како сада себе и остатк светских народа, држава, цивилизација и култура доживљава политички, верски, културошки „врх“, али и део грађана такозваног «колективног Запада» или «Западног света».
А сем суверенитета, Србија би ужом и ближом сарадњом са државама чланицама организација БРИКС и ШОС обезбедила и изградњу у сопственој држави али и окружењу, у сарадњи са пријатељским земљама Централне Европе, очување постојећих и унапређење традиционалних вредности, на којима је вековима почивала и грађена политичка, економска и културна вредност хришћанске Европе, наравно уз поштовање савермених мултиетничких и мултикултуралних разлика, које не би биле коришћене за стварање и промоцију верско–националистичких и верско–фундаменталистичких покрета појединих мањинских заједница.
У којој мери би, по Вашем мишљењу, чвршће ослањање на алтернативне међународне центре моћи, попут БРИКС-а, могло да допринесе безбедности и стратешкој стабилности Србије?
Већ сам раније рекао да би Србија већ чвршћом сарадњом са државама чланицама БРИКС и ШОС, умањила, а у појединим сегментима и онемогућила непријатељско понашање, уцене и притиске појединих држава чланица ЕУ, а посебно појединих држава из окружења, у којима је потпуно јасно видљива и до сржи огољена антисрпска политика вођена за време Аустро–Немачке доминације на овим просторима током деветнаестог века, Првог и Другог светског рата, као и подривачка делатност појединих „савезничких земаља“, а у којима је сада већ и потпуно јасно и отворено покренута неофашистичка, неонацистичка и неоусташка идеологија и поступање са неистомишљеницима друге вере или нације.
Ја лично БРИКС не сматрам и не доживљавам као алтернативни центар моћи у савременом свету, већ један од центара моћи са којим је могуће остварити сарадњу без штете у односима са другим „центрима моћи“, јер ће свет у будућности бити мултиполарно организован са неколико моћних организација које ће морати, ако желе мир и просперитет човечанства да сарађују међу собом на равноправним основама. БРИКС „алтернативним центром моћи“ управо у односу на њих доживљавају поједине државе такозваног Западног света, те уместо изградње мира и поверења сада теже фрагментацији света и сукобу са другима.
Ми Срби смо због наше краткорочне политике и услед превара „Западног света и савезничких земаља Запада“ у двадесетом веку, петину века провели у ратовима и сукобима и изгубили смо милионску популацију, нарочито у злочинима које су починили припадници народа из окружења држава Србије (а опет уз подршку „Западног света“ на које смо се ослањали).
Желео бих да поновно истакнем да је Србији место у отвореној и пријатељској сарадњи са државама БРИКС и ШОС и са државама за сада постојеће ЕУ, али без условљавања и уцењивања од стране ЕУ.
Ослањање на више пријатељских организација и држава доноси сигурнији просперитет, сигурнију безбедност и трајнији мир.
Шта за Вас лично представља идеја српско-руског братства и какву снагу та идеја има у данашњем времену?
Идеја српско–руског братства и сарадње развијана је вековима уназад, уз повремене стагнације али и изразити напредак, посебно у периодима културне, духовне и националне обнове србског народа током осамнаестог и деветнаестог века и борбе за слободу током двадесетог века. Те на основу претходно реченог ценим да је братске однсое између српског и руског народа, без обзира на намере, силину покушаја и уложена финансијска средства од стране „колективног Запада“, немогуће раскинути.
Српско-руско братство, по мојој процени, обезбеђује безбедност и просперитет Србије у наредном периоду, могућност повезивања са трећим земљама Истока и „Глобалног Југа“ чији економски развој у односу на остатак човечанства напредује и расте геометријском прогресијом, чиме се ствара могућност Србији да буде неопходна спона између националних, политичких, верских, економских односа „Западног света“, Истока и „Глобалног Југа“.
Другим речима, у долазећем мултиполарном свету Србија има могућност да у сарадњи са две блиске централноевропске државе или самостално, већим ослањањем на БРИКС и ШОС, постане „политичка Швајцарска савременог света“ у наредних пар деценија.
Душан Опачић
Специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”
Избор БРАТСТВО
https://srbratstvo.rs/sreten-
Leave A Comment