ОСТОЈА ВОЈИНОВИЋ: РУСКО МИГРАЦИОНО И ДЕМОГРАФСКО РАСКРШЋЕ

пише: Остоја Војиновић специјални саветник у Српско-руском центру ” Мајак”

извор: линк ПЕЧАТ

Русији је потребно да осмисли свој јединствени начин решавања демографског проблема. Нема разлога мислити да ће Русија следити пут политике „отворених врата“ и поновити грешке Европљана. Руски одговор треба да буде флексибилнији и да га чини комбинација озбиљне административне контроле и могућност интеграције оних који су спремни да потврде своју политичку лојалност новој домовини

Посматрајући вести у руском информационом пространству, сваки непристрасан посматрач ће одмах приметити једну упадљиву карактеристику: нагло је повећан интензитет дискусија о питањима миграције. О томе говоре политичари и посланици на свим нивоима, а активно о томе расправљају и стручна заједница и обични грађани. О томе говоре и верске вође – недавно је патријарх Кирил на састанку Врховног црквеног савета Руске православне цркве директно изнео претње националном идентитету због неконтролисаних миграција из региона који нису део традиционалне етно-религиозне православно-хришћанске контуре и европске цивилизације.

У ствари, све најновије промене у сфери миграција – од заоштравања система добијања „патената“ (документа који даје право страном држављанину који је дошао у Русији без визе да ради на територији конститутивног елемента Руске Федерације) и ограничења запошљавања миграната у одређеним областима, до језичких питања и пријема деце миграната у школу – имају у својој суштини једну основну карактеристику која одређује положај Русије на миграционо-демографској раскрсници. Схватајући озбиљност демографских проблема и потребу за подршком економији, који ће пут Русија изабрати? „Мултинационалност“ или курс ка присилној асимилацији и одсецању у том процесу елемената страних руском етнокултурном језгру?
Русија је одувек била земља заснована на разноликости етничких и верских припадности својих народа. Темељи за ово су постављени средином XV века, када су московски кнежеви почели да позивају велике групе Татара у сталну службу са смештајем без захтева за променом вере. Постепено је ово практично решење добило облик државне стратегије: нови народи су укључени у Русију са пуним правима, а представници њихове аристократије постали су део руске службене класе. И пре свега, ишли ​​су да се боре у истим редовима са Русима.

Стога, Русији је сада потребно да, након што је проучила сва негативна искуства европских земаља, створи свој јединствени начин решавања овог питања. Истовремено, према речима демографа и стручњака за социјалну политику, интеграција друге и треће генерације оних који се трајно преселили у Русију биће од фундаменталног значаја. Ту су Европљани погрешили – деца миграната која су одрасла у предграђима Париза или Лондона немају никаква добра осећања према земљи у којима живе.

Нема разлога мислити да ће Русија следити пут политике „отворених врата“ и поновити грешке Европљана. Руски одговор треба да буде флексибилнији и да га чини комбинација озбиљне административне контроле и могућност интеграције оних који су спремни да потврде своју политичку лојалност новој домовини.

СТРАНИ КОРЕНИ Став руске владе о питању миграција, који је постао још оштрији након терористичког напада у Крокусу, узнемирава мноштво промигрантских личности у медијима, као и отворене и тајне агенте дијаспоре на различитим нивоима власти. Сасвим логични и оправдани кораци за успостављање основног реда у питањима миграције, изазвали су и настављају да изазивају гневне нападе у духу „ви сте руски нацисти“ и покушаје сталног указивања на „мултинационалну“ природу руске државе.

На позадини „мултинационалних наратива“ промигрантског лобија, недавно је објављен значајан документ – извештај организације Хјуман рајтс воч са седиштем у Њујорку о наводном „ксенофобичном узнемиравању и понижавању централноазијских миграната у Русији“. Теме, и што је најважније политичке и правне препоруке садржане у извештају, откривају како глобална „дубока држава“ види миграциону политику у Русији. Изгледа да би ова политика по њима требала да се састоји од потпуног отварања граница, укидања минималних процедура контроле, као и испирања мозга аутохтоном становништву, уз етикетирање као „ксенофоба“.

Директне препоруке из извештаја кажу како је потребно „интензивирати напоре у борби против ксенофобије и дискриминације миграната, укључујући и кроз програме усмерене на промену јавног мњења о мигрантима и елиминисање негативних стереотипа о мигрантима у медијима“. То јест, да се поступи као у земљама ЕУ, које су преплављене криминалом миграната – али истовремено полиција одбија да води статистику о земљи порекла и етничкој припадности, а сваки покушај да се покрене ово питање завршава се суђењима за локалне грађане.

Поред тога, у извештају постоји препорука да је неопходно „осигурати да су агенције за спровођење закона ослобођене антиимигрантских предрасуда и да не сарађују са групама за цивилну самоодбрану и другим ултранационалистичким групама“. То јест, ако сте ви и ваше комшије сити мигрантског безакоња, растуће стопе криминала, наметања страних културних норми и правила, онда Хјуманрајтс воч предлаже да будете означени као осветници, да се агенцијама за спровођење закона забрани сарадња и да се симпатизери искључе из њихових редова.

Извештај садржи многе друге „дивне“ предлоге у свој својој једноставности, међу којима су отварање посебних „телефонских линија“ о трошку владе за консултације са мигрантима на њиховом матерњем језику, спровођење „антиксенофобичних“ курсева обуке за полицајце и граничаре, забрану етничког „профилисања“ људи несловенског изгледа на јавним местима, укидање режима протеривања у савезном Закону о правном статусу страних држављана у Руској Федерацији и многе друге сличне препоруке. У ствари, Хјуман рајтс воч предлаже капитулацију пред неконтролисаним миграционим токовима разоружавањем агенција за спровођење закона и „преквалификацијом“ особља кроз „антиксенофобичну“ обуку. Сви ови описани сценарији изгледају као максимални програм за унутрашње поткопавање стабилности у Русији, кроз масовне миграције за замену, еродирајући руско етнокултурно језгро.

Врло је уочљиво одакле долази ова агенда. Прво се формира у страним, пре свега англосаксонским, „тинк-тенковима“ и фондацијама, затим се директно на „терену“ бирају одговарајући случајеви (у случају Русије, то су мигранти из Централне Азије), а онда, у складу са овим тезама, унутрашњи говорници руског језика почињу да их понављају. То би могли бити неки активисти за људска права, крипто-салафитски псеудо-муслимански радикали, па чак и појединачни званичници у регионима погођеним утицајем дијаспоре.
Претњу треба посматрати као озбиљну и потребно је да се идентификује, јер цела историја Русије показује да ниједан спољни непријатељ није способан да је сломи. Пораз може доћи само кроз унутрашњу дестабилизацију и „побуну“, а у садашњим условима, кандидат за улогу деструктивне ударне силе је радикализујућа маса миграната.

ЗАШТО РУСИЈА ПРИВЛАЧИ СТАНОВНИКЕ ЦЕНТРАЛНЕ АЗИЈЕ У контексту спољне политике Русије, значајно је да је сарадња са земљама Централне Азије на тржишту рада велика и сложена појава. Толико великих размера да је понекад тешко раздвојити спољну и унутрашњу политику, као и економске аспекте. У том смислу, то у потпуности одражава колико су сложени и вишестрани сви односи између Русије и њених суседа у Централној Азији. Вероватно би било погрешно да им се сада не обрати пажња, у временима када Запад покушава да што више закомпликује руску спољнополитичку ситуацију.

Руски суседи на југу никада нису били руске колоније, и присуство Русије тамо се фундаментално разликовало од начина на који су се европске силе понашале у Африци или Азији. Захваљујући руском присуству, ови народи су били поштеђени бруталне експлоатације правих колонијалиста. Није потребно рећи колико су, заправо, срећни народи руског севера и Сибира, ако упоредимо њихову ситуацију са америчким Индијанцима.

Демографи и стручњаци за миграције већ примећују да је нова генерација радних миграната много мање прилагођена интеракцији са руским друштвом, а да не помињемо интеграцију нових грађана. Иако је, према речима истих стручњака, интеграција деце радних миграната рођених у Русији много боља него у европским земљама.

Мигранти из земаља Централне Азије немају где да оду осим у Русију. У Европи се очекују у веома малом броју, а на Блиском истоку мигранти из земаља Централне Азије једноставно неће моћи да зараде као у Русији. Већ дуго већину радника тамо чине људи из Јужне Азије – Индије, Пакистана и Бангладеша – који раде за мање новца и немају практично никаква права.

Они који сада долазе у Русију су углавном људи рођени после 1991. године, који нису живели у време СССР-а. То је, иначе, и један од разлога за здравствене проблеме који се бележе међу мигрантима: већина њих долази из конзервативних руралних средина. Главобоље, нервоза и депресија, неизбежне су последице живота у великим градовима. Наиме, Москва и Санкт Петербург чине највећи удео миграната, јер су тамо поред осталих милионских градова који су такође мигрантска дестинација концентрисана индустрија, грађевинарство и посао за њих.

Поред тога, истраживачи примећују да се у земљама Централне Азије неизбежна архаизација друштвене структуре дешава са независним развојем. Због тога су мигранти рањивији на индоктринацију од стране непријатељских покрета и терористичких мрежа. Видело се на најстрашнијем примеру у нападу у Крокусу до чега ово води. Од 2020. године, према подацима УН, по броју имиграната у апсолутном броју, Русија је на четвртом месту у свету ( 11,58 милиона људи или 7,9 % становништва) после Сједињених Држава ( 43,43 милиона људи или 13,1 % становништва), Немачке (14,22 милиона људи или 17,0 % становништва) и Саудијске Арабије ( 13,00 милиона људи).

Миграциони коридор који се формирао између земаља Централне Азије и Руске Федерације један је од највећих и најстабилнијих у Евроазији и свету. Главни миграциони ток у овом „коридору“ је радна миграција. Према проценама, ради се о 2,7 до 4,2 милиона људи, односно од 10% до 16% економски активног становништва Централне Азије.

Миграциона активност у земљама бившег СССР-а је порасла и трансформисала се током 2000-их и 2010-их. У масовној свести становништва формирали су се стереотипи понашања усмерени ка стратегији животног успеха искључиво кроз радну миграцију у Русију. Многи млади и људи средњих година у Таџикистану, Узбекистану, Киргистану, Јерменији и другим земљама сматрају добром идејом да оду на рад у иностранство, преферирајући то у односу на даље образовање. Додатни фактори који стимулишу миграцију су примери успеха њихових рођака, комшија и познаника који су радили у иностранству и могли су да купе кућу, аутомобил, неопходне ствари.

Русија се не може потпуно затворити према земљама Централне Азије и њиховим народима, јер историјско искуство и поглед на свет спречавају Русе да их третирају као странце. Али чак и да могу, пример Европе показује да то није поуздан начин да се спасите од невоља.
У наредним годинама, Русија ће морати не само да пронађе нову формулу за интеракцију са последицама миграција својих неизбежних суседа на Југу.

„Кажу да је Русија љута. ‘Русија није љута: Русија се концентрише’“, ове чувене речи написао је нови министар спољних послова Руског царства, Александар Горчаков, 1856. године. Написане су пре 169 година, али су и данас актуелне. Наравно, суштина ситуације у којој се Русија нашла 1856. године и суштина ситуације у којој се налази 2025. године разликују се на најфундаменталнији начин. Године 1856. Русија је била земља која је управо претрпела болан пораз у Кримском рату. Русија је 2025. године земља која је оспорила геополитичку хегемонију Запада и трећу годину заредом успешно осујећује све покушаје најмоћнијег војног савеза на планети да је стави под своју контролу.

Специфичност војног (или хибридног) сукоба са јаким непријатељем је у томе што он настоји да нужно удара по руским слабим тачкама, покушавајући да распали ватру на било ком месту где за то постоје барем минимални услови. На пример, веза између проблема безбедности и проблема миграције била је очигледна много пре почетка Специјалне војне операције. Али страшни терористички напад у Крокусу учинио је ову везу још истакнутијом и очигледнијом. Русија се суочила са изузетно алармантном чињеницом: снаге исламског фундаментализма и радикализма добиле су ситуационог, али веома мотивисаног и подмуклог савезника у виду украјинских специјалних служби и колективног Запада који се надвија иза њих.