СПОМЕНИЦИ ПОГИНУЛИМ РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА У СРПСКО-ТУРСКОМ РАТУ 1876. ГОДИНЕ НА ПРОСТОРУ ОПШТИНЕ АЛЕКСИНАЦ
Пише: Милан Петровић
Србија и Црна Гора улазе у рат са Турском током лета 1876. године у циљу ослобођења српских територија које су и даље биле у саставу Турске. Србија ће у овим ратовима имати подршку и конкретну помоћ у виду добровољаца из многих земаља попут Грчке, Француске, Норвешке, Бугарске, Велике Британије.. Помоћ ће пружити и Срби из Аустроугарске. Несумњиво, највећа помоћ дошла је од Русије, односно од руских добровољаца, којих је било преко 3 хиљаде.
Нажалост, као и у сваком рату, ни ови Српско-турски ратови нису прошли без људских жртава. Србија није заборавила ове жртве, тако да се на њеном простору налази велики број споменика подигнутих у част погинулих официра, војника, руских и других добровољаца. Само на простору општине Алексинца постоје неколико споменика подигнута у ове сврхе.
Најпре је 8.(20.) новембра 1880. откривен Споменик руским добровољцима на Рујевици, односно у парку „Брђанка“ који се налази у самом Алексинцу. О томе колико је била велика захвалност Срба према руским добровољцима, довољно говори податак да је тог дана на освећењу споменика било више хиљада људи из целе Србије. Иначе, освећење споменика вршио је ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНСТВО ГОСПОДИН МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО. Споменик је изграђен у облику пирамиде. На дну споменика налазе се четири мермерне плоче на којима је написан текст и на српском и на руском језику. На плочама које се налазе на источној и западној страни написан је исти текст, са тим што је на источној написан на српском језику, а на западној на руском. Садржај овог текста је следећи:
„СПОМЕНИК У БОРБАМА ИЗГИНУЛИМ РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА КОЈИ 1876. ГОД. ДОЂОШЕ У ПОМОЋ СРБИМА ЗА ВРЕМЕ НЕЈЕДНАКЕ БОРБЕ ЊИОВЕ СА ТУРСКОМ ЦАРЕВИНОМ“
„ОД ОВЕ ЉУБАВИ НИКО ВЕЋЕ НЕМА, ДА КО ДУШУ СВОЈУ ПОЛОЖИ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ“.
На мермерној плочи на јужној страни, на српском језику пише следеће:
„ПОДИГНУТ ОД ЊИХОВИХ ЗЕМЉАКА 1880. ГОД. “. Исти текст пише и на северној страни, али на руском језику.
Затим ће током 1885. године бити подигнута Шуматовачка црква Свете Тројице која се налази у подножју Шуматовца. Освећена је 8.9.1885. године. Саграђена је од тврдог материјала. Свакако, споменик није случајно подигнут баш ту. Наиме, ово место било је место где су долазили рањеници, учесници битке на Шуматовцу, која се одвијала испод виса „Шуматовачког“. Ту су их сачекивали болничари, који су их спроводили даље у завојишта која су се налазила код данашње Гимназије и код данашњег Старог гробља у Алексинцу. Ова црква подигнута је је захваљујући самим житељима општине Алексинац који су за изградњу цркве давали добровољне прилоге.
На крају је током 1903. године у Горњем Адровцу подигнута Спомен црква руском пуковнику Рајевском, која представља свакако један од најпознатијих споменика на простору Србије који симболизује пријатељство два братска народа, руског и српског.
Николај Николајевич Рајевски је био руски добровољац који је дошао у помоћ Србији током Првог српско-турског рата. Погинуо је у бици код Горњег Адровца 20. августа (1. септембар) 1876. године.
Прво обележје места погибије Николаја Рајевског био је крст који је ту постављен 11 година након битке, августа 1887. године. На њему су биле уклесане следеће речи: „Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овом месту 20. августа 1876. године“.
Више од једне деценије ово је било једино обележје које је подсећало на Н.Н. Рајевског, а онда се приступило реализацији жеље породице пуковника Рајевског да се место његове погибије обележи црквом. Свечано полагање камена темељца храма-споменика Николају Николајевичу Рајевском, у име Свете Тројице, одржано је 3. марта 1902. године. Сви већи послови на изградњи цркве били су готови током лета 1903. године. Н. А. Бруни који је цртао иконе, завршио је са својим радом почетком августа те године. Укупно је израдио 16 икона и за свој рад добио 5400 рубаља. Након завршетка, иконе су стигле из Сант Петесбурга у Горњи Адровац и већ крајем августа су биле на иконостасу. Такође се у цркви нашао портрет Н. Н. Рајевског, аутор овог дела био је професор Стеван Тодоровић.
Свечано освећење новог храма одржано је 2. септембра 1903. године, а водио га је владика Никанор.
Црква је смештена на једној издигнутој заравни, која је пре њеног подизања носила назив “Голо брдо”.
Простор око цркве је испуњен дрвећем у коме од пута до улаза у цркву доминирају дрвореди липа које су донесене из села Разумовка у Украјини са некадашњих имања породице Рајевских.
На зиду цркве налази се мермерна плоча на којој пише:
”Трудом и надзором епископа Нишког г. Никанора Ружичића,а о трошку ктиторке племените госпође Марије Рајевске озидан је овај свети храм и освећен 2. септембра 1903. године”.
Године 1871. обновљена је црква Рождества Пресвете Богородице која се налази у селу Витковац, на двадесетак километара од Алексинца. Близу ове цркве одиграле су се завршне борбе на Кревету и Ђунишком вису током 1876. године. У овим биткама, нажалост руско-српска бригада изгубила је 21-ог официра и 588 војника. Већи део погинулих сахрањен је у гробници која се налази поред цркве. Након краја ослободилачких ратова гробница је обликована у облику крста, док је на средини постављен дрвени крст. Током 2006. године, уместо дрвеног, постављен је крст од бетона обложеног ситним мермером, висине 1,5 метара са натписом године, 1876.
- Највећим делом руски добровољци су живот изгубили управо у околини Алексинца, обзиром да је овај простор представљао поприште највећих битака које су се одиграле у Првом српско-турском рату. Наравно није могуће доћи до имена свих настрадалих Руса, али како је велики број њих умро у болницама у Јагодини и Параћину, њихова имена су заведена у црквеним протоколима умрлих лица јагодинске и параћинске цркве:
- Димитрије Богданов, капетан, Одеса, 35 год., 20.09.1876.
- Роман Беловецки, војник, Одеса, 29 г., 29.09.1876.
- Никола Нијенович, војник, Пирпос, 22.10.1876.
- Петар Молочов, војник, Рид, 23 г. ,22.10.1876.
- Никифор Супринов, војник, 32 г. , 23.10.1876.
- Јаков Тетировски, војник, Кијев, 19.г., 23.10.1876.
- Јеврем Губанков, војник, Загубљање, 25 г., 26.10.1876.
- Вертљевич Сахаров, потпоручник, 26.10.1876.
- Михаил Јованчетич, војник, 28.г. Гродослављанска губернија, 6.11.1876.
- Симеон Петрович, војник, Витевска губернија, 30 г., 6.11.1876.
- Реки Иванов, војник, 35 г. , 13.11.18786.
- Василије Пареленов, војник, 38 г. ,16.11.1876.
- Никола Рајевски, војник, Нижегородска губернија, 23 г. , 18.11.1876.
- Александар Аверујнов, војник, 26.11.1876.
- Радован Девјатски, козак, 47 г., 14.01.1877.
- Константин Н. Богданов, капетан, Казан , 32 г. , 22.08.1876.
- Николај Чиркунов , потпоручник, Одеса, 28 г. ,21.09.1876.
- Павле Николајевич Орјахов , капетан, Москва, 32 г. , 5.10.1876.
- Н. Черкунов, војник,30 г. 21.09.1876.
- Павле Ореков, војник Москва, 30 г. , 4.10.1876.
- Александар Манторов, војник, 9.10.1876.
- Иван Бандеренко, војник, 19.10.1876.
- Кемкин Петров, војник, 20.10.1876.
- Осим Петров Веселов, војник, Москва, 7.11.1876.
Данас се ови поменути протоколи чувају у Историјском архиву у Јагодини и у СО Параћин.
Милан Петровић
МајакТим
