СВЕТИ АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ: ЗАШТИТНИК ПРАВОСЛАВЉА И ВОЈСКОВОЂА СВЕТЕ РУСИЈЕ

Изабран заштитник Српско-Руског центра “Мајак” Свети Александар Невски

Личност Светог Александра Невског једна је од највећих личности у историји не само Руске већ и целе Православне Цркве. Његов свети култ је раширен не само у Русији већ широм земаљскога шара – у Србији, Црној Гори, Бугарској, Македонији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Пољској, Грчкој, Румунији, Америци, Аустралији, Африци … Њему су посвећени многи свети храмови а поред Руса, његову молитвену помоћ посебно радо и често призивају православни народи Балкана. Један од најзнаменитијих храмова у српској престоници – Београду, управо је посвећен св. Александру Невском. Нарочито га у српском народу слави и поштује племе Васојевићи, јер их је у време агарјанског ропства свети Александар Невски чудесно помагао у ратовима против турских завојевача. У знак захвалности светом руском кнезу, од XVIII века прислава свих Васојевића је свети Александар Невски. Није ни мало случајно да је управо он, свети Александар Невски, у једној недавној ТВ анкети у Русији, проглашен за најзнаменитијег Руса у историји Русије. Његов култ траје непрекидно од дана његове свете кончине и трајаће вечно.

Свети Александар Невски рођен је у Пересјлаву Заљеском, 30. маја 1220. године, као син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича, који је био припадник старе руске династије Рјурјиковича. Мајка му се звала Ростислава (Теодосија) Мстиславна, из Смољенска. Од малена је Александар био срцем окренут к Богу. Богољубив, човекољубив, правдољубив, жалостив, милостив, молитвен и истински побожан, презирао је сујету овогоа пролазнога света, заволевши од ране младости Христа Бога и Његову Свету Цркву свим својим бићем. Свети Александар Невски још од детињства беше жељан свете мудрости Светог Писма и поука светих отаца а најмилија занимања су му била пост и молитва. Младост је провео у граду Новгороду Великоме, а власт над Новгородском кнежевином је задобио као младић, 1236 године.

Када је 1237. године латински папа Гргур IX организовао антиправославни крсташки поход да би покорио руске земље, свети кнез Александар Невски је неустрашиво устао у заштиту православне вере и Свете Русије. У бици код ушћа реке Ижоре, на обалама реке Неве, он је Божијом помоћу у парампарчад разбио далеко бројнију шведску војску. Ову величанствену победу над западним непријатељима праве Христове вере, свети ратник Свете Русије извојевао је 15. јула 1240. године, и по њој је и добио надимак „Невски“. Непобедив је био свети Александар Невски у свим ратовима, али не толико својом војском колико вером у помоћ Божију. Пред битку код реке Неве, Александар је говорио војницима: “Бог није у сили него у правди”. Том приликом су се једном Александровом војводи чудесно јавили руски светитељи Борис и Гљеб, обећавши своју помоћ Великоме руском кнезу и своме сроднику, јер и они су били из царског рода Рјурјиковича.

Успешно се свети Александар Невски супроставио и новој западној, овог пута удруженој немачко-литовској најезди, која је наступила две године касније и коју су предводили западни квазивитезови, а у ствари паликуће, силеџије, пљачкаши и бедни убице незаштићене нејачи, звани Тевтонци. У ситуацији када су градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, свети Александар Невски пожурио је са својом истински витешком војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао другу славну победу над западним крволоцима, 5. априла 1242. на Чудском језеру. Али већ 1245. године литовски кнежеви поново крећу у напад на православну Русију и бивају просто разгромљени руском војском којој је на челу био св. Александар Невски. У биткама код Торопеца, Жижицког језера и под Усвјатом, руска војска је до ногу потукла непријатеље Православне Русије а у тим биткама је страдало око десет литовских кнезова. Након овога, дефинитивно развејавши у прах све западне најезде, он се славно и победоносно, као истинити витез Христов, вратио у престони руски град Велики Новгород.

Сазнавши за смрт свога оца 1246. године, свети Руски кнез упутио се у град Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Монголо-татарски завојевач са истока, Бати-кан, известио га је да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголо-татарски табор и поклони му се. Свети Александар Невски, пристао је да дође у канов табор, али је иступио као непоколебљиви и храбри исповедник хришћанске вере, не пристајући на поклоњење лажним монголо-татарским боговима. На тај начин, свети Александар је храбро и на делу показао да није само војнички заштитник и чувар Православља него да је он и неустрашиви исповедник свете вере православне. У монголо-татарској Златној Орди он се није хтео поклонити њиховим идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом свети Александар Невски је рекао монголо-татарском кану Батију: “Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари. Клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме, Који је створио небо и земљу. Њему служим и Њега почитујем”.

Због његове велике мудрости, невиђене храбрости, телесне снаге и красоте, монголо-татарски кан Бати га је веома уважавао и дивио му се. У Монголо-татарској земљи свети Александар Невски је 1249. године, од Великог кана добио и власт над читавом јужном Русијом и Кијевом, а годину дана касније он је званично био и господар града Владимира и читаве шире области.

У то доба, св. Александар Невски је привукао и пажњу латинског папе Инокентија IV, који му је послао двојицу кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на њега како би Александар примио римокатоличку веру. Њихови лукави предлози су, међутим, глатко одбачени од стране светог Руског кнеза. Свети Александар је, преко пристигле двојице папских кардинала, латинском папи Инокентију IV јасно поручио следеће: «Ми знамо истински историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Вассељенског Сабора, држимо се тога учења које су раширили по целом свету Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо.»

Од 1252. године, свети Александар Невски већ носи титулу Великог кнеза. Он је за време свог земног живота испунио и ону древну Божију заповест која гласи «рађајте се и множите се и напуните земљу». Године 1239. оженио се Александром (поједини историчари кажу да се звала Параскева) Брачиславновом Полоцком, и са њом је живео у благочестивом и хришћанском браку, у коме су од Бога добили четири сина – Василија, Димитрија, Андреја и Данила.

Као и сви велики светитељи Христови, свети Александар Невски је зидао многе хришћанске храмове и чинио безбројна дела милостиње сиромашнима и убогима. Свети и благоверни Александар кнезовао је 27 година, ревносно горећи као најчистија свећа воштаница за веру православну и народ руски. Ево како се зби његова земањаска кончина.

Монголо-татарски кан Берке позвао је 1262. године светог кнеза Александра у Златну Орду. Руски кнез је дуго путовао до Златне Орде и када се сусрео са каном Берком, успео је да га успокоји и одврати од било каквих агресивних акција против руског народа. Али, још ту, током преговора, свети кнез Александар се разболео. На повратном путу за Владимир, болест је узнапредовала. Осећајући да му се приближава одлазак из овога света, он је по великој жељи свога срца, које је увек куцало за љубав Божију, примио монаштво, и монашко име Алексије. Причестивши се светим Тајнама Тела и Крви Христове он је мирно предао дух свој у руке Живоме Богу. Блажено упокојење светог Александра Невског догодило се 14. новембра 1263. године. Свети руски кнез представио се Господу са 43 године живота, у месту Городецу Волжском (по некима Городецу Мешчерском). На вест о смрти светог Александра, тадашњи митрополит Владимирски Кирил је написао: «Чеда моја мила, разумејте, зађе сунце Руској земљи». На те митрополитове речи, народ је са великим болом и плачем у један глас узвикнуо: «Већ гинемо». Његово свето тело би погребено тек 23. новембра у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру. У току сахране, када му је митрополит Владимирски Кирил хтео ставити у руку опроштајну грамату, он је сам, чудесно, као да је телесно још увек жив, отворио своју руку и узео грамату.
Његове свете и нетрулежне мошти, откривене су 1381. године, и положене у Саборни манастирски храм у Владимиру. У XVI веку, за време првог Руског цара, Ивана IV Васиљевича, 1547. године, светом кнезу Александру Невском би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра по старом календару, тј. у дан његове сахране. Два века касније, 1724. године, по наређењу Руског цара Петра Великог, чесне нетрулежне мошти светога кнеза Александра Невског бејаху свечано из града Владимира пренете у Петроград, у Александро-Невску Лавру, где почивају и данас.

Руска Православна Црква је канонизовала светог Александра Невског у првом реду због његових великих хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. Тако су се, на пример, у доба светог кнеза Димитрија Донског, у XIV веку, у храму Рођења Пресвете Богородице у граду Владимиру, где је почивало Александрово свето тело, једне ноћи свеће чудесно саме упалиле, а два старца изашла су из Олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“. Свети Александар Невски је устао из гроба и пошао са њима, а све је видео црквењак који је о томе известио Црквене власти. Свештеници су његове нетрулежне мошти поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба светог Александровог Невског сама запалила од Небеског пламена. Спомен му се слави и 23. новембра и 30. августа, по старом календару.

Молитвама Светог и Благоверног Кнеза Александра Невског, у монаштву Алексија, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин.

пише: Игуман Петар (Драгојловић)
Извор сајт Православие.ру