Дан примирја је и дан за размишљање о будућности!
Владимир Пребирачевић, директор Српско-Руског центра “Мајак”
На данашњи дан 11.11. када се обележава Дан примирја у Првом светском рату увек се сетимо наших хероја тог времена који су слободу нашег народа крваво платили. Те славне победе и славно жртвовање никада не треба да буду заборављене. Лекције које смо тада учили на својој кожи смо још пар пута понављали у временима која су дошла после тога. Српски народ је положио превише живота на олатру слободе кроз ратове у двадесетом веку да би имао садашњи статус.
Многе идеје кроз тај двадесети век смо имали и спроводили од Краљевине Југославије па на овамо. Свака идеја је донела да Срба буде мање и да нам Србија буде мања. Доносили смо слободу другим народима па чак и прали њихове националне биографије и стављали их на листу победница у оба светска рата иако ни најмање нису заслужили ни милост а не нешто више.
Борба нашег народа је непрестана и имам осећај да се опасност све присутна само да мења облике којима нас заокупља. Боримо се за своју веру, за своју слободу, за своју државу, за своје обичаје, за свој језик, за своју ћирилицу , за своје право на живот. Боримо се за истину и правду у овом истини и правди не наклоњеном свету
И као да нас та борба врти у круг. После свих идеја југословенства у којима смо као народ свесрдно учествовли и пропали скоро неповратно ево нас на прагу ЕУ већ деветнаест година. Много је то година и погажених националних интереса за рад седења на прагу. Опет смо све своје подредили зарад туђег интереса. Прво прилагодиш безусловно економију на своју штету па се деценијама дижеш из блата па уништиш своју војску за рад наводне стабилности а уствари да више не можеш ни да се браниш. Промениш образовање по цену да ти други пишу историју, па усаглашаваш спољну политику онако како главнима у тој игри одговара опет по цену сопствених интереса. И тако редом. И опет нисмо ни близу остварења онога чему смо стремили.
У сред илузије зване обећана земља Европска унија појави се Макрон који каже нема више проширење а и кад га буде (а то неће скоро) неће бити уређено на исти начин као до сада. Неће Француз да буде у сенци Немачке више. Али ни Мађар неће да трпи да му други одређују кога да насели на своју територију и после још гомилу проблема са тим досељеницима да има. Неће ни Словаци и Чеси а ни Пољаци да гледају племенске ратнике и потенцијалне главосече са Блиског истока на својим улицама. Погледајте какве толерантна Шведска има проблеме и остале земље Скандинавије. Неће ни Италијани више Африканце да пуштају да им пљачкају, силују, убијају и дилују по земљи. Исто то се догађа и по Немачкој где су староседеоци ипак све десније опредељени. У Европи јача десничарска оријентација и то са разлогом. Неће Француз да буде роб америчке и британске спољне политике више. Поново се буде нације и национални интереси које треба заштитити. Са тим сазнањем треба и приступати стратегији односа са Европском унијом у коју свакако нећемо скоро.
Јачање сопствених капацитета и сопствене државе и сопственог народа је императив број један. Слобода коју смо кроз векове крваво плаћали не треба да буде бачена под ноге за рад неких илузија. У многим смо илузијама учествовали а и многим смо себе доста дали. Ред је да неке прођу директно и без нас. Некад смо имали паролу „Боље гроб него роб“ а данас је довољно и једно куртоазно „Не хвала“!
Преузето са портала: Правда
