Владимир Пребирачевић: Јастребови косовске независности (део III)
Сваког дана са разних страна можемо чути како решење косовског питања неће бити повољније по нас све док не окренемо леђа Русији. Притом смо и врло често бомбардовани мишљењима разноразних стручњака, професора и дипломата како за Србију неће бити напретка према ЕУ, уколико се јасно не буде дистанцирала од Русије.
Никада краја додатним уценама и условљавањима Србије, а очито да је улог поново подигнут у овој геополитичкој партији покера који се разиграва зарад остваривања преовлађујућег утицаја над овим нашим поднебљем. Само што је сада највећи српски проблем постала Русија.
Експерт за руска питања у америчком Атлантском савету, Данијел Фрид, истиче како Србија не мора одмах да постане савезник САД и да купује америчко наоружање, али да би било пожељније да наоружање набавља, рецимо, пре од Француске или неке друге западне земље, него од Русије.
Подсећам на важну чињеницу да је Србија једна од ретких европских земаља која није увела санкције Русији, а да су притом то беспоговорно и ћутке по диктату урадиле многе земље, којима то никако није у интересу. Време ће већ показати сву погубност таквих потеза.
Говоре нам како ми Срби, уколико којим случајем наставимо да негујемо блиске односе са Русијом, не треба да очекујемо неку светлу перспективу, а да на север Косова можемо да рачунамо само уколико се у будућим преговорима са албанском страном будемо одрекли руске подршке.
И извршни потпредседник Атлантског савета политичке секције НАТО пакта, Дејмон Вилсон, такође претећи поручује да би Србија морала да одустане од војне сарадње са Русијом. То, како Вилсон истиче, неће допринети приближавању Србије Европској Унији. Он чак косовски проблем и не спомиње, сматрајући да је то већ завршена ствар. Независно Косово и ништа друго изузев тога. Према речима овог технократе Атлантског савеза, план је да се на то питање дефинитивно стави тачка најкасније до председничких избора у Америци, који треба да уследе наредне 2020. године.
А сви они који се не буду повиновали оваквом америчком виђењу „решења“ косовског питања, излажу себе опасности да претрпе озбиљне политичке консеквенце. Значи, Вилсон овде подиже улог на лествицу више. Данас нам је бар јасно да новог проширења Уније неће бити бар до 2025. године. То нам је, из различитих извора блиских Бриселу, већ неколико пута експлицитно стављано до знања. Само што се сада нуди нова варијанта штапа и шаргарепе – одрећи се Русије и чекати потенцијални пријем у ЕУ.
Закључак је следећи. Једино решење за Србију је да се одрекне пријатељства и сваке врсте подршке братске нам Руске Федерације за пуко обећање да ћемо једног дана можда ући у Унију. Да се одрекнемо земље која је једина имала храбрости да стане на нашу, српску страну, и то кад су Британци, пре неколико година, сковали подмукли план да нас ставе на светски стуб вечног срама. Присетимо се, да својевремено није било подршке руског председника Владимира Путина, и недвосмисленог руског противљења резолуцији коју је гурала британска страна поводом Сребренице, ми Срби бисмо занавек остали означени као геноцидни.
И што је најпарадоксалније од свега, тако би народ над којим је само у претходном XX веку извршено четири геноцида, и то у различитим раздобљима: 1914-1918, 1941-1945 и 1991-1995 и 1999. године, и сам био означен као геноцидан. И то само зато што се дрзнуо да се супротстави неправди и зато што се бранио поносно и уздигнуте главе.
Да резимирамо. Морамо да будемо свесни чињенице да уколико будемо издали Русију, издаћемo истовремено и сами себе. Тада више ништа неће стајати на путу свима овима горенаведенима да нас потпуно униште. Будимо паметни. Немамо превише избора.
