Владимир Пребирачевић: Јастребови косовске независности (део II)
Поред поменутог Џосефа, још један утицајни амерички професор и аналитичар размишља слично о ситуацији на Косову и Метохији. И овај се залаже за независност Косова у садашњим границама, уз препоруке Србији да би било најбоље да Косово признамо у „том формату“, јер ћемо на тај начин „решити“ и последњу препреку пред укључење у ЕУ. Тотално превидевши да проширења Уније неће бити скоро, јер се ова организација налази у озбиљној структуралној кризи у каквој није била од њеног оснивања.
Реч је о нама Србима познатом лику, о Данијелу Серверу, иначе професору вашингтонског универзитета Џонс Хопкинс. Сервер ових дана изговара врло индикативну реченицу:„Размена територије би окончала присуство Срба јужно од Ибра, где је већина главних верских објеката, (она би) дестабилизовала Босну и Македонију, оснажила Путинове претензије на Криму, и помогла Русији да настави окупацију делова Грузије, Молдавије и Украјине. Зашто би било ко желео било шта од наведеног.”
Овај део изјаве везан за Србе и српску духовну и културну баштину на југу Косова и Метохије коју Албанци већ подуже скрнаве и уништавају није ништа друго до израз лажне забринутости за „српско питање“. Али су сви слепи над свакодневним покушајима фалсификовања историје на Косову и Метохији, над насртајима безобзирне отимачине манастира Дечани и других верских објеката, као и над бројним иницијативама да се исти прогласе за тзв. косовску духовну баштину. Уосталом, колико је искрена била брига за Србе и решавање српског питања, најсликовитије говори пример из блиске прошлости када је у пламену и диму нестајала Република Српска Крајина, а један народ готово збрисан у злочиначкој операцији Олуја.
Свакако да у очи упада онај део Серверове реченице који експлицитно говори о томе да разграничење није у интересу западних земаља, а све то заправо из бојазни од потенцијалних геополитичких претензија Русије:„..оснажила Путинове претензије на Криму, и помогла Русији да настави окупацију делова Грузије, Молдавије и Украјине“.
Закључак је јасан ономе ко има очи да види. Србији не сме да се дозволи да сачува средиште њеног духовног, културног и сваког другог идентитета, као и континуитет државности на тој територији који траје више од хиљади и триста година. Неки западни центри моћи све то раде јер им се, поред свега осталог, не свиђа „присуство“ Русије у земљама које су у зони легитимног руског утицаја. То су истовремено најмоћније западне земље које изазвају хаос и иницирају сукобе различитог интезитета, покушавајући свим силама да се посредством НАТО – а приближе границама Русије.
Значи, иако је Русија предузимајући различите методе бранила своје интересе и своје сународнике у Грузији, Украјини на Криму и Доњецкој и Луганској области као и у Молдавији, ми Срби треба да одустанемо од такве борбе за колевку српства јер ће то наводно додатно охрабрити Русију да настави са ширењем свог утицаја на горенаведене области и територије? Парадокс!
Подсећам и на то да су и Резолуција 1244 и Бриселски споразум важећи акти, да за њихово спровођење и поштовање гарантује међународна заједница, али да готово ништа од обавезујућег садржаја тих аката није реализовано. Нити је обезбеђено минимално присуство српских безбедносних снага на КиМ, нити су Албанци испунили део својих обавеза у погледу стварања услова за формирање Заједнице српских општина, а на шта их недвосмислено обавезује Бриселски споразум. Мишљења сам да им се не може никако веровати, јер се ту не ради само и искључиво о албанским интересима, него и о интересима западних сила који се, као што се може закључити, не поклапају са интересима Србије.
Хипотетички посматрано, чак и да у „најлуђим сновима“ Србија евентуално призна независност Косова, то не би ништа променило у односу поменутих центара моћи према Србији. Не треба се заваравати. То би само означило крај једне етапе, и почетак нове, у којој би се потенцијално отворило питање “Санџака” или Војводине. А наш пут у ЕУ ће и даље остати на дугачком штапу. Господо са запада, који је проблем да нас бесузловно примите у ЕУ, па да онда у тим оквирима пронађемо решење за питање Косова и Метохије?
Србија би требало да остане чврсто на становишту очувања Косова и Метохије у свом државном саставу, и да из тога извуче највише што се може извући у актуелном тренутку. Србија је кроз историју привремено губила територије, да би их убрзо после тога поново враћала у своје окриље. Ништа није изгубљено, док се ми сами не помиримо са чињеницом да је све изгубљено.
Зато, треба бити мудар и одмерен у односу према западу и чекати прави моменат, када ће се точак среће и историје окренути у нашу корист водити државу као што је то мудро радио Кнез Милош Обреновић.
