Владимир Пребирачевић: Јастребови косовске независности
Многи су се по свету ангажовали или су их ангажовали за промоцију „независног Косова“. Сви они веома предано раде свој посао – наглашавам посао! И то за интересе неких великих сила који у овом нашем региону нису ни нови ни повремени, само је интезитет притисака из различитих геополитичких разлога с времена на време био већи или мањи.
У тој плејади промотера, истиче се и амерички професор Едвард Џосеф, колумниста утицајног америчког магазина „Foreign Policy“, иначе, велики заговорник косовске независности. Он се, уз велику буку, противи сваком другачијем ставу (па и у назнакама) од оног који подразумева потпуну независност, па чак и оном који се може запазити у званичној политици САД а који наговештава и могућности разграничења.
Када је Џон Болтон, са позиције саветника председника САД Доналда Трампа изнео став да би разграничење можда могло да буде разматрано као једно од решења, али не и дефинитивно, Џосеф као предани лобиста косовске независности се брже – боље „дао“ у коментарисање тога да не само колико је штетно дозволити било какву могућност да се Србима направи било какав уступак када је о Косову реч.
Он иде корак даље, па се залаже за још оштрија решења како би се Србија натерала да призна ту накарадну квази државу. У том смислу, он препоручује широку лепезу притисака и претњи према Србији, као и нама већ добро познату политику штапа и шаргарепе која нам је толико пута нуђена али никада и достигнута.
Али, не заборавимо све оне неодољиве понуде које су нам пристизале свих ових година: скинете Милошевића и почеће да теку мед и млеко, а већ 2004. године сте у ЕУ; само још да похапсите комплетно српско ратно руководство из Републике Српске Крајине и Републике Српске, али и Републике Србије, и испоручите их Хагу као и све главне актере који су учествовали у јуначкој одбрани 1999. године за време бомбардовања и ето вама „светле будућности“. Само још ово и само још оно, али та шаргарепа је, кроз године које су пролазиле, за нас увек остајала недостижна . То јој је, изгледа, и била сврха. Али ми смо то касно схватали. Тог обећаног светла на крају тунела напросто – нема!
Професор Џосеф још каже како предавање севера Косова Србима не би решило спор него би га још додатно закомпликовало. Јер би тај уступак могао сутра лако да отвори питање судбине Републике Српске, али и неких других територија широм Европе и света.
И став Немачке је да нема промена граница на Балкану. Али тек од момента кад то њима буде одговарало. Не заборавите, они су створили албанску нацију, дали им државу и кривотворили историју још почетком двадесетог века. И увек ће бити природни савезници са Албанцима, а ми као православни Срби увек неподобни и непослушни. Ваљда зато што смо ми Срби за све њих – мали Руси.
Такав однос према нама није нимало случајан. Ради се о ширем плану и системском односу. Ко нам након свега може дати гаранцију да ће се стати на независном Косову? Наравно – нико! У њихове гаранције никада не би требало веровати. Нема ту претераног поверења, нити љубави, већ само обичних интереса. То је још чувени Черчил у својој чувеној реченици лепо и истинито дефинисао: „Не постоје наши стални пријатељи и стални непријатељи, постоје само наши стални интереси.“
Бајни Џосеф наводи како Србија мора да призна Косово и наравно залаже се за активније укључење САД у процес чији крајњи исход мора бити „независно Косово“ – по сваку цену!
А ту мисли и на могуће притиске усмерене на то да се прекину сви односи ЕУ са Србијом, на формирање војске Косова и њено убрзано наоружавање као вид додатног притиска на нашу земљу итд. Сви ти ставови за које се амерички професор тако ватрено залаже нису одраз само његовог размишљања и посебног интересовања за овај регион, већ и једне озбиљне међународне акције која се води против наше земље.
Морамо да схватимо да против себе имамо многобројне непријатеље са којима морамо да се боримо непрестано, сваког дана. Другог избора и немамо него да се боримо. У супротном нас неће бити.
Отимање Косова је готово тек онда када га ми признамо!, маестрално закључује наш уважени академик Матија Бећковић.
