Владимир Пребирачевић: Тисућљетни синови антифашизма
Србија и Русија нису присуствовале обележавању великог јубилеја – осамдесет година од почетка Другог светског рата. Жртве које су ове две земље принеле на олтар европске слободе очигледно да нису биле довољне да заслуже заједничко присуство са свим другим државама на јубилеју у Пољској.
У званичним, поприлично неспретним, саопштењима пољских власти непозивање Русије на овако важан јубилеј правдало се агресорском улогом коју је Русија имала у том историјском раздобљу. Али је онда исто тако равно апсурду и то што је Немачка позвана која је најодговорнија за започињање рата и разарање Пољске и Европе у периоду 1939 – 1945. Уистину, бесмислу нема краја!
Затим су пристизала и друга немушта тумачења како се ради о скупу на који су позиване искључиво чланице НАТО и ЕУ, па следствено томе, за Србију и Русију ту никако не може да буде места. Зато на исту манифестацију у Варшави поносно стиже председница Хрватске, земље чији је допринос антифашистичкој борби уистину грандиозан.
Наравно, о НДХ данас више нико и не говори, као да никада није ни постојала. Како се организатори нису сетили тог „златног доба“ хрватске државе? И онда је једна таква Хрватска, са усташким наслеђем кога ни једног тренутке не жели да се одрекне, ипак, добродошла. Шта се то десило са историјском науком и историјским чињеницама? У чијој служби су оне данас и чијим интересима служи?
Парадоксима и изненађењима у данашњој уједињеној Европи никад краја. Да ли је случајно то што је Србија само у последњих годину дана два пута најгнусније понижена. Прво велико понижење као држава доживели смо прошле године у Паризу приликом обележавања стогодишњице од победе у Великом рату, а онда поново и пре неколико дана у Пољској. Иако су наши одважни преци својом крвљу писали величанствену победу 1918. године и дали истински допринос победи у Другом светском рату, неустрашиво војујући у оквиру два антифашистичка покрета.
Вратићу се за тренутак на наше хрватске комшије, које се у овим данима свету намећу као пијемонт антифашистичке борбе. Веровали или не, хрватска председница је, тако, пре неколико дана у пуном националном заносу изјавила како су Хрвати дали највећи доприниос антифашистичкој борби у Другом светском рату.
О њиховој антифашистичкој борби, поред Јасеновца и Старе Градишке, најбоље сведоче и сви други концентрациони логори за децу, као и бездан хиљада јама у које су зверски бацани недужни Срби само зато што су се другачије звали и крстили.
Пригодно би било овај текст закључити стиховима песме „Сину тисућљетне културе“, нашег великог Јована Дучића:
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамењем срама уз име усташе
Ставио си Христа, Слободу и Свеце…
