Владимир Пребирачевић: Сумрак западне доминације
Руски председник Владимир Путин недавно је потврдио тезу која подуже доминира глобалним јавним мнењем. Дошао је крај западној доминацији, посредно се изјаснио и Путин, чувши недавни предлог америчког председника Доналда Трампа да Русија поново постане део формата Г7.
Потпуно је јасно одакле потичу разлози за такву самоувереност руског председника. У први мах, за Путинове владавине, Русија у великој мери извучена из нагомиланих финансијских проблема. Потом, стратешким улагањима у модернизацију и развој војне технологије и индустрије, ова земља успела је да развије високософистицирано оружје које јој данас омогућава да суверено штити своје стратешке интересе у најближем окружењу.
Покушај директног мешања САД и НАТО у рат у Грузији 2008. годинe, представљао је прву црвену линију за Русију и аларм за геополитичку консолидацију у великом евроазијском ареалу. Русија је била приморана да се активно укључи и у сукобе у Украјини како би, између осталог, заштитила руско становништво у Доњецку и Луганску, којем је претила судбина идентична судбини српског народа у некадашњој Републици Српској Крајини, услед стравичног погрома хрватских војних и полицијских снага.
Тако је и руска армија постала фактор вредан сваког респекта на Западу. Садејством одличне војне стратегије и мудре дипломатије, Русија наставља да штити остатке међународног правa на случајевима Сирије, Ирана, као и у последњој епизоди везаној за Венецуелу.
Успешним разрешењем кризе у Сирији и геополитичким позиционирањем у региону Блиског истока, Русија је успела да се врати на међународну сцену у великом стилу. Та чињеница негде је и симболично означила крај униполарног света који су САД устоличиле у другој половини XX века.
Да се Русија на светску сцену враћа на велика врата, говори и чињеница да је руска спољна политика све време била проактивна и у последњим „дешавањима“ у Венецуели. Русија се, штитећи норме међународног права и основне демократске тековине, јасно сврстала на страну легитимно изабраног председника Венецуеле Николаса Мадура, који није по вољи САД-а превасходно због његове суверенистичке политике. Чини се да је тактична руска геополитика победила и у овој шаховској игри са Америком. Америчког кандидата и „миљеника“, Хуана Гваида, готово да су сви заборавили, сем правосуђа Венецуеле које би овог самопрозваног председника могло да терети за кривично дело велеиздаје.
То је ваљда цена коју плаћају сви они који зарад туђих интереса и туђег рачуна, разарају суверенитет сопствене земље. Требало би озбиљно да се замислимо над том чињеницом.
