Душан Опачић: Спомен-чесма палим руским и српским борцима у Белом Потоку испод Авале

пише специјални саветник у Српско-руском центру “Мајак”

У питомом подножју Авале, у селу Бели Поток, одмах уз порту Цркве Свете Марије Магдалене, налази се једно до скора готово заборављено спомен-обележје које својом тишином и достојанством сведочи о бурним годинама рата и ослобођења. Реч је о Спомен-чесми подигнутој 1946. године, по пројекту архитекте Боже Здравковића и у сарадњи са вајаром Сремчићем.

Спомен-чесму је подигао месни одбор Народног фронта уз свесрдну помоћ мештана Белог Потока, у част палим борцима у Другом светском рату, како домаћим синовима, борцима Народноослободилачке војске Југославије, тако и војницима славне Црвене армије који су дали своје животе у борбама за ослобођење овог подручја и Београда.

Архитектура која говори језиком епохе

Чесма је зидана од масивних камених квадера, складно уклопљених у монументалну, али не и претерано декоративну целину. Централни део се уздиже изнад бочних крила и завршава се троугаоним забатом у чијем је врху уклесана петокрака звезда, симбол епохе и идеала за које су борци положили животе.

У средишту композиције налази се рељефна представа која доминира читавим спомеником: два војника, један припадник Црвене армије и један борац Народноослободилачке војске, приказани су у тренутку братског руковања. Тај гест није тек уметнички мотив, он представља симбол савезништва, заједничке борбе и идеје слободе која је у тим годинама повезала народе.

Испод рељефа, као и на бочним странама, постављене су мермерне плоче са именима погинулих. На средишњој плочи уклесана су имена палих локалних бораца, синова Белог Потока и околине. На две бочне плоче налазе се имена припадника херојске Црвене армије који су страдали на овом простору. У доњим деловима споменика смештене су чесме.

Натпис који доминира спомеником гласи:

„У знак захвалности, народ села Белог Потока подиже ову спомен-чесму својим друговима, браћи, синовима и Црвеноармејцима палим у великој народноослободилачкој борби за бољу будућност наших народа. Почивајте мирно, другови наши, будућа поколења знаће да чувају тековине наше славе. Слава палим борцима!“

Ове речи, уклесане у камен, представљају завет једног времена, веру да жртва није била узалудна и да ће будућа поколења знати да цене слободу.

Бели Поток у рату – стратешка тачка испод Авале

Током Другог светског рата, Бели Поток је имао значајну стратешку улогу. Железничка инфраструктура испод Авале била је од изузетне важности за транспорт сировина и војне опреме. Немачке окупационе снаге обезбеђивале су овај простор бункерима и мостовима, међу којима се посебно истицао такозвани „немачки мост“.

Зато је овај крај често био на удару устаника, а 1944. године овде су се водиле жестоке борбе у оквиру завршних операција за ослобођење Београда. Да је управо на овом простору пролазила линија фронта и да су се овде ломиле судбине, и данас подсећа споменик у облику кавкаског ораха, подигнут у част војника Црвене армије који су раме уз раме са борцима Народноослободилачке војске учествовали у коначном ослобађању нашег главног града.

Заборав и поновно сећање

По речима Николе Филиповића, председника Удружења ратних добровољаца 1912–1918, први и уједно последњи пут након изградње, ову спомен-чесму посетила је совјетска делегација на свечаној церемонији откривања 1946. године. Након тога, деценијама је стајала по страни, у сенци већих и познатијих споменика, препуштена зубу времена и немару.

Тек ове године, на велики руски празник Дан браниоца отаџбине, на иницијативу председника општине Вождовац Бојане Јакшић, организована је церемонија полагања венаца и цвећа на ово спомен-обележје. Венце су положили генерал Генадиј Можајев, изасланик одбране Руске Федерације, и министар-саветник Александар Конанихин. У церемонији су учествовали представници Амбасаде Белорусије, на челу са амбасадором Сергејем Малиновским, представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања које је предводио државни секретар Никола Вукелић, представници општине Вождовац на челу са Бојаном Јакшић, као и Удружења ратних добровољаца 1912–1918 које је предводио Никола Филиповић.

Тај чин није био само протоколарни догађај, био је то покушај да се једно место врати у колективно памћење.

Рељеф руковања на спомен-чесми у Белом Потоку више је од уметничког приказа савезништва из 1944. године. Он симболизује дубље историјске везе српског и руског народа, везе које су се кроз векове испољавале у заједничкој вери, културној блискости и међусобној подршци у пресудним историјским тренуцима.

У Другом светском рату, та повезаност добила је и своју најконкретнију, потврду у крви. Војници Црвене армије нису били само савезници, они су заједно са нашим борцима делили ровове, страдања и победу. Имена уклесана на мермерним плочама у Белом Потоку сведоче о томе да је слобода овог краја плаћена и руским животима.

Данас, када време брише трагове и када многа мања спомен-обележја остају ван фокуса јавности, Спомен-чесма у Белом Потоку стоји као тихи чувар једног завета. Вода која из ње тече подсећа да сећање не сме пресушити. Јер народ који заборави своје пале, ризикује да изгуби и свест о цени слободе коју ужива.

Можда је управо зато ова спомен чесма заслужила да буде поново откривена, не само као историјско обележје, већ као живо место сећања, место где се прошлост и садашњост сусрећу у истом завету. Она стоји као камени стражар над именима палих, као опомена и као понос, као неми сведок братства запечаћеног крвљу и искованог у најтежим данима рата, братства које није тренутак историје, већ трајни аманет поколењима.

Душан Опачић –ЛИНК  Братство