СРЕТЕН ЕГЕРИЋ:  НАТО НАОРУЖАЊЕ И УБОЈНА СРЕДСТВА НЕ ГОРЕ САМО НА ФРОНТУ

пише специјални саветник пуковник Сретен Егерић

Током претходних седам дана међународна јавност је путем медија који нису под
контролом НАТО, те режима и појединачних организација које промовишу, деле и
баштине достигнућа, а нарочито инсистирају на "Еевропским вредностима",
информисана о уништавању наоружања и војне опереме у неколико источно
европских НАТО земаља. Медији „колективног Запада“ су наведено прећутали,
поучени лошим искуством о утицају на јавност западносг света током
прошлогодишњих (некако баш у ово време) неразјашњивих детонација и пожара у
силосима за транспорт житарица са украјинског постовјетског простора у Турској
луци „Деринџе“, Француској луци „Ла Рошел“ и Немачкој луци „Дуизбург“.
Јасно је да складишта са војном опремом, наоружањем или погонским горивом
на украјинском постсовјетском простору, али и матичном простору Русије, нападају
и оштећују или уништавају зараћене стране међусобно.
Остаје не разјашњено ко и на који начин уништава опрему, наоружање и убојна
средства у источноевропским земљама чланицама НАТО?
1. Претходни догађаји неразјашњених уништавања складишта са наоружањем и
војном опремом у појединим земљама НАТО
1.1.Поступци политичког руководства у Републици Бугарској током оружаних
сукоба у окружењу
Државно и војно руковоство Бугарске, је након приступања те државе НАТО
организацији, све своје политичке, војне и економске капацитете усмерило директно
против интереса Руске Федерације и Руског народа и реваншистичке иступе у појединим
погодним тренутцима према својим суседима (иако су Русија и њен народ заслужни за
стварање Бугарске као државе, њено ослобађање од Отоманског ропства крајем
деветнаестог века и њен опстанак до почетка Првог светског рата, а на крају Другог
светског рата, политичком одлуком Руског народа је Бугарска као држава и њен народ из
нацистичко‒фашистичке коалиције преведена на страну победника, без последица за
злочине које су починили према суседним народима).
Политичко руководство Бугарске је отворено подржало интервенцију Грузијских
оружаних снага против становника Северне Осетије и Абхазије, снабдевајући Грузију
убојним средствима (током даљег текста: УбС), првентсвено артиљеријским
пројектилима калибра 122мм, 152,4мм, пројектилима за тенковске топове 125мм и
ракетама за СВЛР „Град“ калибра 122мм. Наведеним УбС гађано је руско становништво и
мировне снаге РФ у Северној Осетији током инвазије ОС Грузије августа 2008. године.
Након почетка грађанског рата на украјинском постсовјетском простору, политичко
руководство Бугарске је отворено подржало снаге режима у Кијеву у нападу на руско
становништво у Новорусији, од 2014. до 2022. године, апосебно након почетка СВО РФ
на простору Новорусије, испоручујући УбС за све моделе совјетског наоружања (за
стрељачко наоружање, ручне бомбе, УбС за све противоклопне системе, УбС за средства
ватрене подршке–бацаче граната и минобацаче, артиљеријске и ракетне системе,
балистичке ракете „Точка-У“, УбС за оклопна возила, УбС за ваздухоплове и претичуће
ракет за ПВО системе, борбен возила и ваздухоплове), легендирајући („под маском“) да
наоружање испоручују „независни трговци наоружањем“ (често се ради о лицима
криминалне прошлости‒„контраверзним бизнисменима“).
1.2. Уништавање складишта са убојним средствима у Републици Бугарској
У периоду од 2011. године до 2020.године, догодила су се четири инцидента у
складиштима наоружања и УбС на територији Бугарске, у којима су углавном под
неразјашњеним околностима уништена средства која су била намењена за достављање–„продају“ пронацистичким паравојним и параполицијским одредима режима
у Кијеву.
Званичници Бугарске су после „спроведених истражних поступака“ уз помоћ ЕУ и
НАТО, „недвосмислено“ утврдили да одговорност за уништавања наоружања у бугрским
складиштима сносе грађани Руске Федерације. Сама изјава портпаролке Канцеларије
генералног тужиоца Бугарске, Сике Милеве, (саопштено 28.04.2021. године медију
„Радио Слободна Европа“), то и потврђује, „…са високим степеном поузданости може се
закључити да је сврха акције руских грађана била да се прекине испорука специјалних
производа Грузији и Украјини…“.
Међутим догађаји од 31. јула 2022. године, када је дошло до пожара у складишту
наоружања и УбС у месту Карнобат, у бившој касарни бугарских ОС (на средокраћи
путева између градова Сливен и луке Бургас на Црном мору) и уништењу више десетина
тона минобацачких и артиљеријских УбС намењених испоруци украјинским ОС, од
стране истражних органа Бугарске утврђено да је „до детонацију и уништење УбС довело
непоштовање прописа о складиштењу УбС, јер су објекти за складиштење били
преоптерећени, пошто је у истим смештено неколико пута више УбС по терету од
прописаног и да су кршени бројни прописи и правила о складиштењу УбС“.
Ускладиштена УбС су припадала фирма „EMCO“, чији је власник Емилијан Гебрев,
„трговац оружијем“ („познати контраверзни бизнисмен и шверцер наоружања“).
Именовани Гебрев је пред медијима негирао да има везе са наведеним УбС и да су били
намењени „купцу“ на украјинском постосвјетском простору, да би затим у писму Њујорк
Тајмсу, потврдио да наоружава режим у Кијеву (вероватно у циљу придобијања симпатија
јавног мњења у САД, јер је претходно од стране САД оптужен за нелегалну
пролиферацију оружија Конго‒у).
Дана 25. јуна 2023. године, на истој локацији, у бившој касарни бугарских ОС у месту
Карнобат, у објектима који припадају Емилијану Гебреву дошло до пожара у складишту,
при чему је уништено више десетина тона различитих врста УбС и опреме (униформе,
обућа, панцири и шлемови) намењених наоружавању снага режима у Кијеву. У првој
изјави Гебрев је оптужио ГРУ Руске Федерације за уништавање средстава, док су
државни органи Бугарске били „опрезни“ изјавивши: „Ова несрећа је апсолутно
необјашњива и чудна“. Вероватно је при формулисању овакве изјаве, политички врх у
Софији узео у обзир доказано садејство (почетком октобра 2022. године) Бугарске,
режиму у Кијеву у извршењу терористичког напада на мосту на Криму, када су царински
и безбедносни органи Бугарске пропустили камион са експлозивом из Украјине и
превезли га трајекотм у Грузију.
1.3.Поступци политичког руководства у Чешкој Републици током оружаних
сукоба у окружењу
Државно и војно руковоство Чешке, је по приступању НАТО организацији, гро својих
политичких снага (сем председника Милоша Земана, и појединих посланика парламента
Чешке, који су се залагали за наставак сарадње са РФ и НР Кином), нарочито све војне
капацитете усмерило директно против интереса Руске Федерације и Руског народа и
реваншистичке иступе у појединим погодним тренутцима (правдајући то интервенцијом
ВУ током „Прашког пролећа“). Војни елемнти Чешке су ангажовани и на „пружање
помоћи“ испоруком наоружања и УбС сепаратистичким и терористичким снагама на
простору Европе (паравојним снагама хрватске на поставнојевском простору, паравојним
снагама на поставнојевском простору БиХ, терористичкој „ОВК“ на простору КиМ,
снгама грузијских ОС и пронацистичким оружаним структурама режима у Кијеву).
Економски капацитети Чешке су такође одмах усмерени на јачање структура НАТО (не
треба сметнути са ума да је Чешка била главна оружарница Аустро‒Угарске монархије у
Првом светском рату и главна ковачница нацистичке солдатеске у Другом светском рату–свака трећа пушка, митраљез, тенк, топ и возило немачких нациста је направљено у
Чешкој).
Политичко руководство Чешке је отворено подржало интервенцију Грузијских
оружаних снага против становника Северне Осетије и Абхазије, снабдевајући Грузију
наоружањем (самоходна и вучна артиљеријска оруђа) и УбС свих калибара за наоружање
произведено током периода Варшавског уговора. Наведеним УбС гађано је руско
становништво и мировне снаге РФ у Северној Осетији током инвазије ОС Грузије, августа
2008. године.
Након почетка грађанског рата на украјинском постсовјетском простору, политичко
руководство Чешке је отворено подржало снаге режима у Кијеву у нападу на руско
становништво у Новорусији, од 2014. до 2022. године, испоручујући УбС за све моделе
совјетског наоружања (за стрељачко наоружање, ручне бомбе, УбС за све противоклопне
системе, УбС за средства ватрене подршке–бацаче граната и минобацаче, артиљеријске и
ракетне системе, УбС за оклопна возила, УбС за ваздухоплове и претичуће ракет за ПВО
системе). Нарочито интезивна производња убојних средстава, али и испорука тешког
наоружања (самоходни и вучни артиљеријски системи, борбена возила, тенкови и
ваздухоплови), али и ремонтујући и модернизујући исте и прилагођавајући их НАТО
„стандардима“ извршена је у годинама пред почетак и током отпочињања СВО ОС РФ на
украјинском постсовјетском простору.
Политичке изјаве, проткане антируским речником (у којима се испољава отворена
мржња према свему што је руско и православно, а граничи се са здравим разумом), те
политичка подршка режиму у Кијеву у разноврсним „вратоломијама“ истог, је интезивна
од преузимања власти након „избора“ на дужност председника чешке генерала Петр
Павела.
1.4. Уништавање складишта са убојним средствима у Чешкој Републици
Током ноћи 15./16. октобар 2014. године, у рејону насељеног места Врбјатице
(Врбетице, насеље у рурално‒планинском делу Чешке, са око 300 житеља, удаљеном око
80 километара од чешког града Брно, а 25 километара северозападно од словачког града
Тренчина – у време заједничке Чехо‒Словачке државе, налазило се у центру државе,
страешки добар избор), дошло је до детонације у складишту муниције (изграђеном у
складу са свим правилима безбедности), при чему су два лица изгубила живот, а у током
примарне и секундарне детонације уништено је од 50 до 100 тона УбС, намењених за
употребу из тенковских топова 125мм и артиљеријских оруђа 122мм. Током детонације
дошло је до расејавања неексплодираних убојних средстава–пројектила (током даљег
текста: НУС) из уништеног објекта у пречнику од око 800 метара, при чему није дошло до
оштећења других објеката у оквиру складишта, али је због уклањања НУС, ОС Чешке
раселила неколико хиљада тона исправних УбС, (који су касније испоручени оружаним
формацијама режима у Кијеву, наведена детонација УбС у складишту служила је за
легендирање и прикривање стварних количина испоручених УбС паравојним и
параполицијским снагама режима у Кијеву). Сплетом „чудних околности“ власник
објекта у ком је дошло до детонације је фирма „Imex Group“ (коју је влада САД оптужила
за продају наоружања терористичким групама у Конго‒у ) и у саставу је предузећа за
трговину наоружањем „EMCO“, већ помињаног држављанина Бугарске Емилијана
Гебрева.
Након шестогодишње истраге о узроцима и последицама експлозије у складишту код
села Врбјатице, чешке власти су уз помоћ истражних органа Велике Британије, ЕУ, НАТО
и САД дошле до закључка (13. октобра 2020. године) да је за експлозију у складишту
УбС одговрна ГРУ РФ, односно држављани РФ, Александар Петров и Руслан Боширов
као извршиоци (оптужени од стране Велике Британије као лица која су извршила
„тровање“ Сергеја Скрипаља и његове ћерке и осумњичени за покушај убиства „угледног
бизнисмена“ у Бугарској, Емилијана Гебрева) и помоћник војног изасланика у Чешкој, Сергеј Федотов, лице које је комплетирало експлозивну направу. По изјавама чешких
органа може се закључити да наведена лица могу извршити било који акт саботаже,
од тровања, преко атентата, до постављања експлозивних направа, али ето нису
способни да израде саму експлозивну направу, него им је неопходна сарадња самог
помоћника војног изасланика РФ у Чешкој (достојно Холивуда).
Као врхунац манипулације и цинизма, поводом експлозије УбС у чешком складишту,
посебно је каратеристично саопштење лица идентификованог као Петар Стано
(врлодобро познато српском народу као „пријатељ“ и разбијач суверених држава), који је
изјавио: „Русија мора да прекине са овим активностима, којима се крше добро
успостављени међународни принципи и норме и угрожава стабилност у Европи“
(дозвољено је истребљење народа, њихово протеривање са вековних огњишта и
растурање држава, који нису по вољи „колективном Западу“, Ватикану и њиховим
сатрапима који су грешком сврстани у групу Словенских народа, јер су „добро
успостављени међународни принципи и норме“).
1.5.Поступци политичког руководства у Републици Грчкој током оружаних
сукоба у региону Црног мора
Државно и војно руковоство Грчке је током деведесетих година двадесетог века у
сарадњи са руководством Кипарске Републике у циљу јачања борбених способности
Националне гарде грчких Кипрана, а услед претњи безбедности од стране Турске
извршила набавку великих колична борбених средстава превасходно за Копнену војску
али, делом и за Ратно ваздухопловство и Ратну морнарицу, из Руске Федерације. Иако
веома активна и привржена чланица НАТО, руководство Грчке се определило за набавку
оружаних система а из Русије услед, политичких и војних несугласица у оквиру самог
НАТО, блокирање испоруке наоружања од стране појединих земаља чланица НАТО,
веома високих цена коначних производа, али и набавка квалитетних борбених средстава.
Током неколико година из Русије је за потребе ОС Грчке и Националне гарде грчких
Кипрана набављено, између 25.000 и 30.000 ручних противоклопних бацача за
једнократну употребу РПГ–22, око 80 ленсера ПОРС „Корнет“, са припадајућом
количином ракета, око 100 борбених возила типа БМП–2 и БМП‒3, далекометни систем
ПВО сврстан у 4 батерије (са 16 лансера С–300ПМУ1) и систем ПВО малог домета
сврстан у 5 батерија (са 31 лансером ТОР М‒1). За потребе РВ Националне гарде грчких
Кипрана набављено је 12 хеликоптера Ми–35П. За потребе ОС Грчке са стокова бивше
Источне Немачке, режим у Берлину је одлучио да ОС Грчке по нижој цени од тржишне
устпи око 120 борбених возила БМП‒1, неколико хиљада аутоматских пушака АК–74,
Ручних бацача РПГ‒18. За потребе Ратне морнарице Грчке од режима у Кијеву су
почетком 2000. године купљена четири ховеркрафта–лебдилице (по НАТО кодификацији:
„LCAC Pomornik“) типа „Зубр“.
У циљу очувања „мира, слоге, заједништва и политичке коректности“ у оквиру
НАТО, руководство САД је „замолило партнере“ у Атини да се наведене количине
наоружања не достављају припадницима Националне гарде грчких Кипрана, већ да
се задрже у Грчкој. ОС Грчке су наведена борбена средства задржали и уврстили у своје
јединице и лоцирали их на острвима према Турској, а системе ПВО су распоредили на
острву Криту и кпненом делу Грчке (увезаних у заједнички ПВО систем са пар батерија
„Патриот“). Хеликоптери су конзервирани и смештени у магацине. За узврат режиму у
Атини су „додељене повластице у враћању кредита“ подигнутих код ММФ‒а.
Почетком СВО ОС РФ на украјинском постосвјетском простору, у циљу попуне
војних губитака режима у Кијеву, руководство САД је „замолило партнере“ у Атини да
сво наоружање „совјетског порекла“ доставе украјинским ОС, у замену за обећане
кредите и обећану помоћ у опремању ОС Грчке наоружањем из САД, Канаде, Француске
и Немачке.

ОС Грчке су режиму у Кијеву испоручиле све количине лаког пешадијског
наоружања, противоклопних система и 40 борбених возила БМП‒1 (углавном су
уништена у ДНР) који су повучени из јединица које су лоциране на острвима према
Турској, уз припадајућу количину муниције у милионима комада. За узврат од Немачке је
примљено шет борбених возила „Мардер 1А3“, а у догледно време је обећана и испорука
борбених возила „Мардер 1А5“ у непознатој количини.
Из САД се непрекидно врши притисак (добронамерно се саветује режиму у Атини уз
обећање опремањем најсавеременијим ваздухопловима и системима ПВО из САД и ЕУ)
да се одрекне ПВО систем С‒300ПМУ1 и ТОР М–1 и уступи их режиму у Кијеву, чему се
политичко руководство у Атини „опире“, покушавајући да од „партнера“ из НАТО и ЕУ
издејствује што повољније услове за себе у политичком, војном и економском смислу.
Питање је тренутка када ће наведени ПВО системи бити испоручени режиму у
Кијеву.
1.6. Уништавање складишта са убојним средствима у Републици Грчкој
Током 28. јула 2023. године у ваздухопловној бази у рејону града Волос (око 75
километара јужно од града Лариса, на обалама Пагастеичког залива), у поподневним
часовима дошло је до детонације УбС у складишту базе.
У наведеној ваздухопловној бази развијен је 111. ловачки пук, РВ Грчке (друга
ваздухопловна база по значају, након базе „Лариса“ која је примарна ваздухопловна база
РВ Грчке). Јединице 111. ловачког пука опремљене су вишенаменским ваздухопловима
Ф‒16‒„Block30“ и Ф‒16‒„Block50“ (различите модификације у електронско–сензорској
опреми и погонској групи). Услед пожара који су у то време захватили шири рејон града
Волоса у касним поподневним сатима и предвече детонирала су УбС у главном
складишту убојних средстава развијеном непосредној близини села Неа Анхиалос (око 12
километара западно од Волоса), наводно услед топлоте настале пожаром, дошло је до
„топљења“ експлозивног пуњења у ваздухопловним бомбама, „цурења“ експлозива, а
затим и до активирања и уништења УбС и разарања складишта (са надземним објектима)
у ком су смештене бомбе за ваздухоплове 111. пука. Наведено је да су уништене авио
бомбе калибра 226 килограма (500 „libri‒funti“ по англо‒саксонским мерама) и 907
килограма (2.000 „libri‒funti“). У нашој јавности се углавном изједначавају масе изражене
у килограму–„librа‒funtа“, из непознатог разлога. Тачна количина и размере оштећења
складишта нису саопштени, није прецизирано ни стање ваздухоплова, сем да су исправни
ваздухоплови пребазирани у базу „Лариса“ (где базира 110. ловачки пук), из
„безбедносних разлога“. Каратеристично је да ће по информацијама од пре пар месеци,
политички и војни врх Атине део ових авона након ремонта на „молбу САД“ уступити
ваздухопловству режима у Кијеву, а неисправне авионе који су највероватније оштећени у
експлозији УбС ће искористити за прибављање резервних делова.
За наведену „услугу“ режиму у Кијеву, обећано је од стране САД да ће РВ Грчке у
„догледно време“ бити опремљено авионима Ф–35 (као противтежа опремања Турске са
ПВО системом С‒400).
У овом случају уништења УбС није оптужен ни један држављанин Руске Федерације
ни обавештајно–безбедносне структуре РФ.
2. Садашњи догађаји неразјашњених уништавања складишта са наоружањем и
војном опремом у појединим земљама НАТО
2.1.Уништавање складишта са опремом и средствима намењених војним снагама
режима у Кијеву на простору Републике Бугарске
Током ноћи 15. августа 2024. године, у насељу Кривина које је лоцирано источно за
око 14 километара од центра града Софија, а у непосредној близи међународног
аеродрома „Софија“ (југоисточно од аеродорома за око 3 километра) дошло је до пожара у магацинима у индустријској зони (улица „Розова градина“). По доступним подацима у
наведеном пожару у магацинима уништено је од 10.000 до 12.000 комплета заштитних
прслука‒„панцира“, те приближне количине борбених прслука, шлемова, униформи и
обуће. Сем наведеног унуштена је и количина од неколико стотина готових БПЛ, као и
резервних делова за склапање и оправку истих од којих су највреднији били
опто‒електронски уређаји за навођење и осмтрање. Секундарне детонације које су
регистроване током ноћи могле су да потичу од УбС за БПЛ или од извора за напајање
БПЛ.
Каратеристична је локација села Кривина. Исто је географски позиционирано у
непосредној близини међународног аеродрома. Аеродром је изграђен 1937. године у
близини села Враждебна–сада насеље града Софија, на око 10 километара источно од
центра Софије, 2006. године извршена је модернизација аеродрома од средстава које су
донирали ЕУ и НАТО, изграђена су два терминала, а полетно слетна стаза–ПСС је
асфалтирана и продужена на 3.600 метара, (чиме је омогућен прихват, сем путничких
авиона и тешких транспортних авиона са војном опремом првенствено из САД, С‒17
„Globemaster“ и C–5 „Galaxy“). Наведени аеродром користе ниско буџетне цивилне
компаније за превоз путника и терета (слично операцији „Air America“ у ратовима у
Југоисточној Азији). Карактеристично је да је село Кривина лоцирано уз источни крак
обилазнице око Софије (пут Е‒18, прилагођен као помоћна полетнослетна стаза), те сем
аеродрома са украјинским постсовјетским просторорм је повезано и путним правцима:
Софија‒Јамбол‒Бургас‒Одеса, Софија‒Велико Трново‒Варна‒Одеса, Софија‒Плевен‒
Русе‒Букурешт‒Галати (Измаил)‒Одеса.
Догађај су забележили локални становници, а јавних саопштења о догађају, сем да је
регистрован пожар, није било, приступ објекту спречавале су снаге Полиције, како у
време самог пожара тако и током отклањања последица, чиме режим у Софији жели да
умањи последице и сакрије своје учешће у наоружавању, пролиферацији и дистрибуцији
војног материјала режиму у Кијеву. Узрок пожара није утврђен, обим оштећења објеката
и материјалне штете није саопштен, а у овом случају уништења наоружања и војне
опреме нису оптужене обавештајно‒безбедносне структуре Руске Федерације.
Пожар се „није догодио“.
2.2.Уништавање складишта са опремом и средствима намењених војним снагама
режима у Кијеву на простору Румуније
Још један пожара, који медији „колективног Запада“, крију од јавности, догодио се
током ноћи 19.08./20.08. 2024. године на око 12 километара североисточно од града
Брашова у Румунији (источно око 2 километра од приградског насеља Херман), у
индустријско–складишном простору предузећа „Euritex“ („Eurotex Second Hand En‒Gros“)
уз саму ограду са корпорацијом „TDM TRANSFORMATION“ (произвођач челичних
кованих елемената‒делови за УбС) али и још десетине безимених предузећа и складишта.
Карактеристично је да је складиште у Брашову лоцирано ван града, али са
украјинским постсовјетским просторорм је повезано сем преко аеродрома „Брашов“
(изграђен и отворен за саобраћај 2003. године) и путним правцима:
Брашов‒Плоешти‒Букурешт‒Констанца‒Одеса и Брашов‒Плоешти‒Бузау‒Галати‒
Одеса. Пожар је захватио површину од око 10.000 квадратних метара, при чему је
уништена велика количина опреме (која се броји у хиљадама комада), као и готово
неколико хиљада мини БПЛ предвиђених за реекспорт оружаним групацијама режима у
Кијеву. Последице по корпорацију „TDM Transformation“ (произвођач челичних кованих
елемената‒делови за УбС) није саопштен. Догађај су забележили локални становници, а
јавних саопштења о догађају, сем да је регистрован пожар, није било, приступ објекту
спречавале су снаге Полиције, како у време самог пожара тако и током отклањања
последица пожара, чиме режим у Букурешту жели да умањи последице и сакрије своје
учешће у наоружавању, пролиферацији и дистрибуцији војног материјала режиму у Кијеву. Узрок пожара није утврђен, обим оштећења објеката и материјалне штете на
средствима није саопштен, а у овом случају уништења наоружања и војне опреме нису
оптужене обавештајно–безбедносне структуре Руске Федерације.
Пожар се „није догодио“.
2.3.Уништавање транспортне колоне са опремом и УбС намењених војним
снагама режима у Кијеву на простору Републике Пољске
Врло је занимљив пожар који је захватио колону возила у непосредној близини
аеродрома у Кракову. Можда би овај пожар био успешно прикривен да није документован
и подељен на друштвеним мрежама од стране гостију хотела „MOP Morawica“ и мештани
насеља Александровице и Дужа Моравица. Током ноћи 20. августа 2024. године, на
локалној комуникацији, Александровице–Дужа Моравица, пожар је захватио колону
цивилних транспортних возила (шлепери), који су превозили неутврђену количину војне
опреме и УбС која су садржала мине за минобацач. Током пожара изгорела су два
шлепера са војном опремом, а на шлеперу натовареном са минама за минобацач дошло је
до детонације УбС. Све се одигравало западно од аеродрома у Кракову са кога је
највероватније товар опреме и убојних средстава требало ваздухопловима да буде
превезен на украјински постсовјетски простор.
Аеродорм у Кракову је по обиму превоза други по величини аеродром у Пољској
(после Варшаве), до 1995. године је носио назив Краков‒Белице (лоциран је западно од
града Кракова, удаљен око 11 километара од центар града), а након тога у знак почасти
додељен му је назив по папи, „Јован Павле II“ (који је током другог светског рата живео у
Кракову). Аеродром је изграђен током 1964. године, када је имао војну намену, а од 1968.
године је преведен у аеродром двојне намене, када је кориштен и за цивилни саобраћај.
Чине га у суштини два терминала ародрома, са једном полетно слетном стазом, али и
посебним војним делом аеродрома, изграђени после 2003. године за потребе НАТО,
маскирано кроз улагања „Рајанер“ ирске нископрофитне авио–компаније „Ryanair“‒опет
сличност са операцијом „Air America“ у ратовима у Југоисточној Азији), када је полетно
слетна стаза–ПСС продужена на 2.550 метара и израђена од бетона, (чиме је омогућен
прихват, сем путничких авиона и тешких транспортних авиона са војном опремом
првенствено С‒17 „Globemaster“). Дуж аеродрома, правцем Исток‒Запад, пружа се и
ауто–пут А‒4 (паралелно са постојећом ПСС), који је уређен као резервна ПСС. На
наведеном аеродрому, у посебном делу (јужно од главне ПСС) стационирана је и 8.
ваздушно–транспортна бригада РВ Пољске (где је у суштини био и упућен товар који је
изгорео у пожару и чији су припадници највероватније требали да превезу војни терет на
неки од аеродрома у централном делу украјинског постсовјетског простора). Уз део
аеродрома, одређеног за војну намену је лоциран и хотел "Hamton by Hilton“, у ком
бораве саветници из САД и водећих земаља НАТО (који надгледају дистрибуцију
наоружања и УбС режиму у Кијеву).
Догађај су забележили локални становници и гости хотела, а јавних саопштења о
догађају, сем да је регистрован пожар, није било, а приступ месту пожара спречавале су
снаге Полиције, како у време самог пожара тако и током отклањања последица пожара.
Узрок пожара није утврђен, обим оштећења објеката и материјалне штете на средствима
није саопштен, а у овом случају уништења наоружања и војне опреме нису оптужене
обавештајно–безбедносне структуре Руске Федерације.
Пожар се „није догодио“.
Закључак
На основу података о експлозијама у складиштима УбС на простору бивших
земаља Варшавског уговора, а затим новопримљених чланица НАТО, кроз
фактографске податке приказане у овом тексту, уочљиво је јасно и
недвосмислено, да без обзира на узрок који су довели до уништења опреме и УбС у њиховим објектима за складиштење, редовно су саопштавали и оптуживали да
су за исте „одговрне“ обавештајно–безбедносне структуре Руске Федерације. У
том период такво поступање је било део специјалног рата и
психолошко–пропагандних дејстава против РФ, а послужило је и као основ за
увођење санкција РФ (још један облик дејстава у специјалном рату).
Након отпочињања СВО на украјинском постсовјетском простору, а самим
тим и нескривеном и агресивном испоручивањем наоружања, опреме и УбС
режиму у Кијеву, НАТО и ЕУ нису имали потребе за указивање на „одговорност“
РФ, већ су кориштена сва расположива средства да се инциденти у складиштима
и уништавање војних средстава на њиховим територијам сакрију од јавности,
како локалне, тако регионалне и глобалне‒„инциденти се нису догодили“,
међутим уз употребу масовних средстава комуникације које имају и могућност
документовања то је готово немогуће.
Стварни узроци, настала штета и последице ће сигурно бити приказане у
одређеном тренутку (у зависности од интереса стране у којој се догодио
инцидент). Велика вероватноћа је да сами пролиферанти наоружања, војне
опреме и убојних средстава уз модерна средства која достављају режиму у Кијеву
испоручују и застарела средства са истеклим роковима употребе, нестабилним
барутним и експлозивним пуњењеима и пиротехничким смешама, што доводи до
уништења једног дела УбС, а са њима и складишта и транспортних средстава, те
је у потпуности актуелна реченица „Чика Веље“ у серији „Салаш у малом риту“,
када је изгорело жито, да немачки стражари „можда нису довољно пазили“.
Уништавање НАТО опреме, наоружања и УбС на територији НАТО земаља, може
бити дело специјалних снага РФ (мало вероватно), локалног становништва које
саботажома из различитих личних разлога слаби борбену моћ НАТО (,ало
вероватно), али се превасходно може приписати и непажњи, неоговорном и
аљкавом односу државних органа појединих земаља и лица која врше
пролиферацију оружија (врло вероватно), јер у суштини не губе ништа са
уништењем средстава на њиховој територији или на територији крањег
наручиоца, зајмовима и кредитима у САД и водећим земљама ЕУ ће
„надокнадити изгубљено“.
У делу претходног текста, на основу уређења локације складишта, унапређења
стања аеродрома, друмско–железничких комуникација, у бившим земљама
чланицама Варшавског уговора, али и „неутралним и несвртсаним“ земљама које су
приступиле НАТО, јасно указује да су интезивне припреме НАТО за сукоб са
Русијом почеле још деведесетих година двадесетог века.
Иако је само делимично у тексту напоменуто поступање режима у Атини и
Варшави у подршци режиму у Кијеву, неопходно је обратити посебну пажњу на
подршку коју режим у Атини директно и индиректно уз ангажовање грчке помесне
цркве и „Васељенског патријарха“, а режим у Варшави уз прећутну сагласност
Свете столице, пружа режиму у Кијеву на политичком, војном и религиозном плану
у циљу одстрањивања политичког, економскогм, културног, националног и верског
утицаја Русије и Руске православне цркве Московске патријаршије са украјинског
постовјетског простора. Наведено поступање може се искористити као образац за
„решавање кризе“ и за друге просторе православних народа у свету, али и у Европи.
На крају не треба сметнути с’ ума да су сами пролифератори наоружања,
војне опреме и УбС, у више слујева сами организовали делимично уништавње
застарелих и неперспективних средстава, да би савременим средствима
заметнули траг и испоручили их у друге крајеве света, па на жалост и
екстремистима са подручја пртеходне СФРЈ.