Грађански рат у САД, сепаратизам и формирање сопствених Оружаних снага појединих држава-чланица у САД није вероватано Тексас није у могућности да формира своје “ЗНГ”

Пише пуковник Сретен Егерић , Специјални саветник Српско-руски центар “Мајак”

Увод

Политичка, војно‒безбедносна, али и уставна криза која се показала у односима
Федералних органа управљања Сједињених Америчких Држава 1 (у даљем тексту САД)
и структура власти у појединим државама чланицама, посебно је заоштрена са почетком
изборне „кампање“ и супростављеним еконоским, политичким, правним и хуманим
интересима између Демократске странке и Републиканске странке САД. Дивергентни
ставови између две водеће политичке странке кулминирали су покушајем преузимања
надлежности у командовању компонентама Оружаних снага САД и њиховој употреби у
спречавању илегалних прелазака миграната преко јужне државне границе САД.
Пратећи извештавање медија, садашња политичка, војна и безбедносна ситуација у
САД неодољиво подсећа на стање и процесе на простору претходне СФРЈ почетком
деведесетих година двадесетог века. Да ли ће САД, као тренутно једна од три војне,
економске и политичке хиперсиле у свету, дозволити да се њима догоди сценарио (који су
иначе САД разрадиле седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века за СФРЈ) од
пре тридесетак година на простору претходне СФРЈ и претили им опасност међусобног
оружаног сукоба ОС савезних снага и наоружаних јединица и група снага држава
чланица, проценићемо у тексту који следи.

Вишедеценијски метод обрачунавања политичког и пара–политичког руководства САД са
„непослушним владама“ у државама Средње и Јужне Америке и подручја Кариба (али широм
Африке, Средњег и Блиског истока), увођењем, продужавањем и осмишљавањем нових
различитих видова и разлога за „санкције“, под разноразним изговорима, у претходних
неколико година почели су да дају горке плодове по САД. Десетине хиљада становника Јужне
Америке, првенствено из Колумбије, Венецуле и Боливије, али и из Средње Америке и
подручја Кариба, Кубе, Хондураса, Никарагве, Хондураса, Панаме и Гватемале те поједине
групе држављана Африке и Азије), свакодневно хрле у Мексико, а затим преко јужних граница
САД улазе на њену територију. Иако упозорени од званичника суседних држава, првенствено
Мексика, да се десетак хиљада миграната преко територије Мексика свакодневно креће ка
САД (председник Мексика, Андреас Мануел Лопез Обрадор, рекао је да „око 10.000 миграната
дневно иде ка америчкој граници“, те је за тај прилив миграната окривио политичко и
пара–политичко руководство САД, које је неразумним санкцијама према „непослушним
владама“ уништавају економије у државама Средње и Јужне Америке и подручја
Кариба–„Глас Америке‒ВОА“, од 3. октобра 2023. године), у чему му се придружио и
председник Колумбије Густаву Петру (који је за наведено „стање“, окривио неразумне
санкције САД према Куби и Венецуели), тренутна „администрација“ САД (подржана и од дела
њима „супростављених“ представника Републиканске странке, власника или сувласника
водећих економских компанија) се оглушила о упозорења, заслепљена тренутним економским
интересеима за приливом јефтине радне снаге у САД.

Међутим када су стотине хиљада миграната (у САД је током 2023. године „ушло“, преко
јужне границе између 300.000 и 350.000 миграната месечно, тачну бројку је немогуће
утврдити), постали превасходно економски „терет“ (немогућност социјалног и здравственог
збрињавања, неуспешна брза асимилација у америчко друшство) за „прихватне мигранстке
центре“ у појединим државама САД и граду Њујорку.

1 Први документовани доказ фразе „Сједињене Америчке Државе“, је наведен у писму од 2. јануара 1776. године, када је Стивен Мојлан, написао упутио га пријатељу пуковкику Џозефу Риду, ађутанту–секретару Џорџа
Вашингтона, генералу Континенталне војске. Ко је сковао „Сједињене Америчке Државе?“, The Christian Science
Monitor, од 4. јула 2013. године, csmonitor.com/USA/,приступљено 31.01.2024. године.

2Када су представници Републиканске странке постали свесни, да ће велики број миграната у
току изборне 2024. године по убрзаној процедури постати држављани САД (по проценама око
70% миграната–„нових држављана САД“ гласа за Деократску странку), покренули су
политичку кампању на свим нивоима за дискредитацију „слободне миграционе политике“
тренутно владајућих „Демократа“. У међусобним трвењима и сукобима током 2023. године, а
посебно почетком 2024. године, увелико су кршили до тада важеће политичке принципе у
САД и кључни документ у који су се сви политички представници у САД „заклињали“, као
неповредиви и непроменљиви документ, Устав САД.
Да би смо могли да сагледамо пут у насталу кризу и проценимо могуће правце разрешења
кризе, битно је да се упознамо са решењима које намеће кључни конститутивни документ у
САД–Устав САД и Закони.
1. Регулисање законодавне и извршен власти у Сједињеним Америчким Државама
1.1. Устав Сједињених Америчких Држава
Устав Сједињених Америчких Држава (енглески‒„Constitution of the United States“) је
врховни закон у САД (преузето са Википедије, слободне енциклопедије, приступљено 21,00
часова 28.01.2024. године), представља најстарији национални устав у употреби. Устав је
написан до 17. септембар 1787. године, потписан је 17. септембра 1787. године уставотворној
скупштини (позната као „Конвенција из Филаделфије“ од стране 39 од 55 присутних делегата
Конвенције), одобрен је–накнадно усвојен 21. јуна 1788. године (у девет од 13 држава, што је
представљало потребну двотрећинску већину да би он био усвојен, а убрзо су то учиниле и
преостале државе чланице), а примењује се од 4. марта 1789. године, да би био омогућен
избор Џорџа Вшингтона за првог председника САД (Вшингтон је председничку заклетву
положио 30. априла 1789. године). Устав САД се састоји од седам чланова, који су касније
допуњени са 27 амандмана. Првих десет амандмана на Устав САД односе се на Повељу о
правима (енглески–„Bill of Rights“), те по тумачењу Сената САД „Прве речи устава‒„ми људи
Сједињених Америчких Држава“–потврђују да „влада“ САД постоји да служи својим
грађанима (о које се често огрешила, у зависности од политичке, верске, расне и националне
припадности и количине капитала којом грађанин САД располаже‒запажање аутора чланка).
Приликом доношења Устава САД, кључна спорења међ представницима власти су се
односила на начин представљања држава чланица САД, у зависности од њихове територијалне
величине и количине богатства којим државе располажу, велике и богате државе су
инсистирале и залагале се да број посланика у законодавном телу – Конгресу САД зависи од
броја становника и за унитарни концепт државе, са мањом самосталношћу држава–чланица.
Мање државе заговарале су концепт да све чланице треба да имају једнак број представника и
да државно уређење заједнице држава САД буде конфедерално, уз скоро потпуну независност
држава–чланица.
Међудржавни спор и први камен спотицања је прескочен компромисом („Конектикатским
компромисом“ јер је предложен од стране делегациј из Конектиката), увођењем дводомог
Конгреса, по угледу на енглески парламентарни модел. „Горњи дом Конгреса“–Сенат би био
представљен једнаким бројем посланика из сваке државе, док би „доњи дом“–Представнички
дом био формиран сразмерно броју становника државе чланице.
Савезна власт у САД је расподељена на три главне линије:
– Конгрес, који је носилац законодавне гране власти (legislative branch“),
– Председник, је носилац извршне власти („executive branch“),
– Врховни суд САД, је највиша судска власт („judiciary“).
Уставом САД је теоретски успостављено немешање једне власти у другу, односно њихова
потпуна формална одвојеност. Међутим, у пракси не постоји апсолутна подела власти, те се
међу њима одржава непрекидна координација и „балансирање“ (успешно решавање
унутрашњих проблема у САД, првенствено расних и политичких, а затим економских, у
суштини је зависи од вештине „балансера“‒запажање аутора чланк). При оваквом

3
балансирању у оквиру власти благу превагу има Председник САД, што у појединим
случајевима доводи до злоупотреба првенствено у спољној политици, а у новије време и у
унутрашњој политици.
Установљен принцип у коме су све три гране власти подједнако значајне тако да ни једна од
њих не може прекршити Устав и међусобно се контролишу, функционише, уз повремене
сукобе, политичка подметања и кршење Устава (за који се непрекидно међусобно оптужују,
бар једном током месеца).
За решавање проблема насталих инвазијом миграната и сукобом насталим између
федералне власти и држава чланица САД, кључан је Члан IV и Члан VI Устава САД.
Наведеним чланом IV дефинисани су односи између држава‒чланица и између
држава‒чланица и федералне владе. Додатно су описана настајање евентуално нових
држава‒чланица, промене граница између држава–чланица и слобода кретања и
путовање између држава‒чланица. Такође овим чланом је регулисана обавеза
државе‒чланице да прихвати све одлуке других држава–чланица. Клаузула о територији
даје Конгресу моћ да одређује правила за располагање федералном имовином и
управљање недржавним територијама САД. Четврта секција четвртог члана захтева од
САД да гарантује да ће сваку државу–чланицу штити од окупације и насиља.
Наведеним чланом VI регулисани су односи Устава и закона држава–чланица и
„Савезне администрације“, односно да у случају да дође до супротстављених односа
закона држава‒чланица са законима и федералним уставом, државне судије (у државама
чланицама), који су у уговореном односу са „Савезном администрацијом“ дужне су
(морају) да поштују федерални закон и устав пре него закон своје државе–чланице.
1.1.1. Амандмани на Устав Сједињених Америчких Држава
Амандманима на Устав САД регулисана су односно чувају се одређена права рађана, која
посебно у тренутку сукоба око предузимања мера на илегалном преласку државне границе
САД између Савезних органа власти и држава‒чланица (првенствено, Аризона, Тексас,
Флорида), добијају на посебном значају.
Други амандман (усвојен 1791. године) чува право људи (овде морамо да имамо на уму
да се под правом људи подразумевало право људи беле пути, у односу на људе друге боје
коже) да имају и носе оружје. Врховни суд прогласио је да ово право важи не само за војску,
полицију и друга службена лица, већ и за појединце, али је задржао право да регулише и
одреди ограничења у производњи, промету и власништву ватреног или било ког другог
оружја.
Трећи амандман (усвојен 1791. године), забранио је савезној администрацији да примора
појединце да пружају смештај војницима у својим домовима током периода мира без
пристанка власника имовине.
Десети амандман (усвојен 1791. године), је укључен у Повељу о правима да би накнадно
дефинисао балансирање моћи између федералне владе и држава‒чланица. Амандман
дефинише да федерална влада има само оне надлежности које су изричито дефинисане
уставом, а оне укључују проглашење рата и других надлежности које су наведене у Уставу или
амандманима. Било које надлежност која није наведена у Уставу САД „ставља“ се у
надлежност држави‒чланици.
Америчка Повеља о правима усвојена је у септембру 1789. године, када је Конгрес усвојио
коначни текст амандмана који су сачињавали и основу за израду Повеље. Иста је написана
изузетно „флексибилним“ речником уз коришћење широких формулација (фраза), што је
омогућило каснијим генерацијама да је прилагођавају потребама новог (свог) времена, у
складу са променама схватања и друштвеним условима. Тако је савезна Повеља о правима
свакодневно добијала нови смисао и садржину кроз тумачења Врховног суда САД, који
проширује или сужава постојећа значења појединих њених одредби и даје нова тумачења
уставних права (у суштини са интересима владајуће елите, тренутним политичким,
пара‒политичким, економским и паралелним центрима моћи у САД).

4

1.2. Законодавна власт Сједињених Америчких Држава – Конгрес
Конгрес је национално законодавно тело САД, коме је посвећен први члан Устава,
састављен је из два „Дома“, који одржавају равноправност држава–чланица (Сенат), тако и
њихову величину и економско‒политичку моћ (Представнички дом).
Сенат чине по два сенатора из сваке државе, са мандатом од шест година, а сваке друге
године мења се једна трећина сенатора, како би се обезбедио континуитет у раду овог тела.
Сенаторе су бирала законодавна тела држава, а од 1913. године избори за сенаторе су
непосредни, тако да за њих гласају сви грађани на општим изборима. Сходно броју
држава–чланица, сенатора има 100. Седницама Сената председава потпредседник САД, али
без права гласа. Једини изузетак је када су гласови сенатора тако подељени да нема већине,
тада потпредседник има право гласа као да је сенатор. У пракси, пошто потпредседник
најчешће не присуствује седницама Сената, председава члан Сената кога као „привременог
председника“ изаберу сенатори.
Представнички дом у суштини треба да одражава пропорционалну заступљеност грађана,
број представника–конгресмена који улазе у овај дом, зависи од броја становника државе‒
чланице, али практично зависи од економске и политичке снаге држава. Почетком постојања
власти у САД пропорционалност се остваривала потпуније тако што се на 30.000
становника бирао по један конгресмен, обзиром да се број становника временом знатно
увећао, од 1929. године утврђен је (и фиксиран) укупан број од 435 конгресмена. У
представничком дому председава говорник („speaker“), кога бира већина у овом дому, а
обзиром на двопартијски систем (републиканци и демократе), положај „спикера“
углавном фаворизује партију чији је он члан–представник.
Начелно оба дома су једнака, оба дома заседају истовремено, засебно, у два крила зграде
Конгреса на „Капитол хилу“ у Вашингтону. Сенат у пракси има извесну превагу у
Конгресу, јер даје сагласност на међународне уговоре које закључује Председник и сагласност
за избор најважнијих савезних функционера који предлаже Председник. Сенат је тај који
одлучује о опозиву („импичменту“) Председника САД.
1.3. Извршна власт Сједињених Америчких Држава – Председник САД
Други члан Устава САД описује потребне способности и дужности Председника и
потпредседника САД. Председник је врх извршне федералне владе и „вођа нације“ (веома
„карактеристична“ формулација у држави која себе сматра „најдемократскијом“ на свету и
„перјаницом демократских права“, обзиром да у САД појам „вођа нације“, често у политичким
тумачењима поистовећују са државама у којима су на власти „диктаторска“ руководста или
руководствима која су по оцени политичких и пара–политичких структура ценатар моћи у
САД, у појединим државама „фашистичке“ и „комунистичке“ оријентације и идеологије).
Председник САД као руководилац извршне власти по Уставу САД, има овлаштења врховног
команданта оружаних снага САД („Председник је врховни вођа америчке војске и државне
полиције када су они мобилисани“), закључује међународне споразуме, поставља своје
сараднике, у циљу „исправног извршавања закона”. Поред председника, Устав предвиђа и
функцију потпредседника САД, који ступа на дужност председника у случају његове смрти,
оставке, опозива или немогућности (неспособности) председника да обавља функцију.
Устав САД није прописао постојање помоћних тела извршне власти попут владе или кабинета
председника, већ председник сам извршава избор својих сарадника (уз сагласност Сената, који
често представља лични, политички, пара‒политички или економски компромис ова два
органа власти), а такође их и разрешава.
Да би успешно функционисала извршна власт, појавила се потреба у САД за
успостављање такозваних „департмана“ (француски‒„departement“, подела посла, посебно
одељење–политичко, делокруг рада), у суштини министарстава за поједине послове (међу
првима је настао „State department“‒„Државни департман“, департман за спољне послове).
Секретари (шефови) департмана наводно никада нису имали снагу и моћ коју имају министри

5
у влади других земаља (реално, поједини шефови департмана „State department“‒а, у историји
САД имали су већу политичку моћ од председника САД, обзиром да су припадали
пара–политичким, пара‒економским или наднационалним центрима моћи у САД, као што су
својевремено били, Државни секретари, Хајнц Алфред Лоб Кисинџер, познатији као Хенри
Кисинџер и Мадалеина Јана Корбел Албрајт, познатија као Мадлен Олбрајт).
Међу шефовима департмана највиши по рангу је државни секретар–„министар
спољних послова“–шеф Стејт департмента.
Није предвиђена могућност‒право потписа министра (одобрење) уз потпис председника,
већ председник после консултовања са шефовима департмана, доноси одлуке сам (уз помоћ
саветника које је сам изабрао, а који су често истовремено и представници економских
конгломерата, одређених наднационалних група или пара–политичких структура моћи у САД)
и преузима на себе сву одговорност за сваку одлуку. Секретари–министри одговарају
искључиво председнику. Промена председника на изборима доводи до формирања потпуно
новог извршног тима (Кабинета–„Владе“). Чак ни сам председник САД није политички
одговоран представничком телу, него је само правно одговоран, уколико повреди право
(и овде први члан Устава САД о месту и улози Конгреса „пада у воду“‒запажања аутора
чланка).
Систем „провере и равнотеже” (балансирања) дао је председнику уставну могућност да
заустави законодавни процес правом вета у односу на законске предлоге Конгреса. Без
потписа председника, ниједан законски предлог не може ступити на снагу, иако буде
„изгласан“ у оба дома Конгреса. Ако председник не потпише у року од десет дана законски
предлог, предлог аутоматски постаје закон и без његовог потписа, али ако председник „стави“
вето (латински–„veto“–забрањујем) или се успротиви предлогу уз саопштавање аргумената
зашто је против, предлог може постати закон само уколико при новом одлучивању буде
усвојен двотрећинском већином у оба дома Конгреса. Обзиром на међустраначке сукобе и
односе у Конгресу у пракси се ретко дешавало да после Председничког вета предлог ипак буде
изгласан на Конгресу.
У односу на судску власт председник има једну условну привилегију, а то је да он, уз
сагласност и потврду Сената, именује судије Врховног суда САД и друге федералне судије.
Ова привилегија има одређена „ограничења“, једном изабране судије имају доживотни мандат,
те многи председници никада ни не дођу у ситуацију да именују судију Врховног суда (како је
чланове Врховног суда поставио претходни председник, а у складу са личним, политичким,
економским и другим интересима у тренутку обављања своје функције, чланови остају на
функцији доживотно и „доносе одлуке у складу са законским актима“, али најчешће у складу
са личним, колонијалним, расним, политичким, родним, економским, пара‒политичким,
наднационалним и другим интересима, чега смо били сведоци у претходних четврт
века–запажање аутора чланка), јер у току њиховог мандата ретко када дође до упражњавања
места судије Врховног суда (укупно девет места). Међутим, не треба сметнути су ума да
председник може одговорати за своје поступке извршењем опозива („импичмент“ од
стране Сената). Председник може бити оптужен за издају, мито или за друге тешке
злочине (Члан II Устава САД).
Председник своје одлуке о постављању државних функционера или о потписивању
међународних уговора не важе без потврде Сената.
Председник одговара Конгресу и предлаже им потребне националне мере, али може
да окупи или распусти Конгрес под специјалним околностима (Члан II Устава САД).
Тако да успостављена привидна равнотежа међу гранама власти у САД је стварно
привидна.
Равнотежу у суштини представља „болан компромис“ између политичких и
пара–политичких, економских и других паралелних центара моћи, а понекад и
криминалних структура у САД.
Посебну причу представља систем избора председника, који се данас тумачи да је „неко“

6
(„Очеви оснивачи”) пре око 250 година био „мудар“, те је стога „закомпликовао“ изборну
процедуру увођењем „електорског гласања“ (од чега директно зависи коначан исход
председничких избора), те коначно озаконио Дванаестим амандманом на Устав САД, 1804.
године, („електори“‒представници странке из државе чланице, који у току гласања имају
задатак да гласају за председничког кандидата своје политичке странке, али „понекада се
дешава“ да се електори уздрже од гласања или дају глас противничком кандидату, зависно од
лобирања и количине уплаћених „субвенција“–запажање аутора чланка).
Овакво опредељење за систем избора Председника у САД су нашли у оправдању како би
се избегло да председника поставља Конгрес, како председник не би зависио од Конгреса (то
јест извршна власт од законодавне), али и да би спречили да председник буде непосредно
изабран гласовима грађана (како не би постао сувише независтан, јер му мандат зависи
директно из воље народа). У суштини стварни одговор лежи у стварању услова да
Председник САД буде биран вољом пара‒политичких или пара‒економских центара
моћи у САД, што се и показало низом неправилности у неколико последњих избора.
1.4. Судска власт Сједињених Америчких Држава – Врховни суд САД
Трећи члан Устава САД регулише статус и рад Врховног суда и судске власти у САД. Овим
чланом је регулисан положај Врховног суда САД и свих других судова (федерални судови) које
установљава Конгрес, те се стога у жаргону судије из федералних судова обично називају
„судије из трећег члана”. Судије Врховног суда и федералних судова се бирају доживотно и
уживају изузетан углед. Врховни суд САД представља највишу судску инстанцу у систему
федералних судова, а број судија је девет, доживотно изабраних судија, у које се убраја и
председник Врховног суда (Chief Justice). Њих именује Председник САД, уз прибављено
мишљење и одобрење Сената. За судије овог суда се постављају најистакнутији правници са
дугим судијским или адвокатским искуством. Одлуке се доносе већином гласова, при чему
судије које се са одлуком не слажу имају право да саопште своје издвојено мишљење, које се
објављује уз одлуку Врховног суда и које временом може да утиче на касније одлуке и на
промену праксе суда. Врховни суд има дискрециону надлежност и не мора да разматра све
случајеве који се достављају пред Врховним суд на разматрање. Од око 5.000 предмета,
који се током године достављају Врховном суду, разматра се око 150 случајева. Одлучује
се само о оним случајевима за које најмање четворица судија сматра да су толико важни
да о њима треба расправљати.
Има случајева који се морају разматрати, а то су најчешће случајеви „изборне
надлежности” Врховног суда, када су у питању спорови између појединих савезних
држава, спорови између федералне државе и појединих држава‒чланица. Такође,
надлежност Врховног суда се по правилу установљава у случајевима када постоји
различито мишљење апелационих судова, када се оцењује неки федерални закон, а
нарочито када се покреће неко уставно питање.
Током деценија поједини аутори који су разматрали место и улогу Врховног суда САД
констатовали су да је Врховни суд у ствари најважнији орган и „прикривени законодавац” у
САД, а председник Врховног суда САД у време избијања Другог светског рата, Чарлс Еванс
Хаџјус (C. E. Hughes), је значај те институције описао у реченици која и данас у суштини
представља систем функционисања власти у САД–„амерички Устав је оно око чега се
сагласи пет од деветоро судија Врховног суда“.
Сагледавши у претходном делу текста на који начин је у теорији–нормативно
регулисано функционисање законодавне, извршне и судске власти у САД, као и
међусобна усклађеност и сукоб у тумачењу и примени истих на савезном нивоу и нивоу
држава‒чланица, већ сада можемо сами на основу медијских извештаја и информација
прикупљених из других извора проценити у којој мери су нарушени односи између
Савезне администрације и држава‒чланица, те у којој мери се крши Устав или на који
начин се исти тумачи у зависности од страначких, личних, политичких,
пара–политичких, економских, расних, родних или наднационалних интереса.

7
Сагледавањем организације, међусобних односа и субординације и начина
функционисања Оружаних снага САД у наставку текста у одређеној мери ће нам
приближити слику реалних односа „Савезне администрације“ и „одметнутих“
држава–чланица.
2. Оружане снага Сједињених Америчких Држава
Организација и законско регулисање функционисања оружаних Снага САД, теоретски
онемогућавају формирање оружаних снага на нивоу држава–чланица, иако је Национална
гарда оружана сила која је под надлежношћу гувернера државе‒чланице у суштини у
комамдном ланцу је везана за федералне (савезне) оружане снаге. Управо овакав двојни
однос ланаца командовања и субординације (латински‒„subordinatio“, зависност нижег
положаја у односу на виши), отвара могућности и ствара услове за одступање од извршења
наређења и самовољно функционисање дела оружаних снага мимо обавеза утврђених и
уређених Уставом САД и Законима.
Оружане снаге САД себе сматрају најмоћнијом војском на свету (у зависности од политичких
или војних потреба довођења противника у заблуду, то место повремено „препуштају“ другим
оружаним силама). Током 2022. године војни расходи САД износили су 877 милијарди УСА
долара–око 4,8 % БДП–а (у 2019. години, 693 милијарди, у 2020. години, 748 милијарди
долара). Осим директних издвајања за Министарство одбране, САД троше 218 до 262
милијарде америчких долара годишње на друге програме везане за одбрану, као што су
трошкови помоћи ветеранима, за домовинску безбедност (ма шта то значило), одржавање
нуклеарног оружја у стању борбене приправности. Највећи потрошачи буџета за одбрану
САД су: РМ САД са око 32%, РВ САД са око 29,5%, а по функцијама највише новца је
утрошено за извођење борбених и неборбених операције и одржавање 42,12%, те за
набавку наоружања и опреме 20,49%. Наравно не рачунајући војну помоћ Украјини и
Израелу, као и марионетским режимима у државама Блиског и Средњег истока (који
углавном и нису средства из војног буџета САД).
Оружане снаге представљају једну од најбројнијих војних снага по људству у свету, треће
су по величини ОС на свету, после кинеске и индијске војске. Иако је регрутација војника
извршавана у разним периодима мира и рата у претходним вековима, та пракса је укинута
1973. године, међутим државни апарат задржава право на регрутацију свих мушкараца и
захтева да сви грађани и становници мушког пола који живе у САД између 18 и 25
година буду уведени у регистр.
Бројно стање расположивог становништва САД за војну службу (у старости од 18 до 49
година–приступање војној служби је могуће уз сагласност родитења од 17 године) је
72.715.332 лица, бројно стање војноспосбног становништва САД за војну службу (у старости
од 18 до 49 година) је 59.413.358 лица, а на годишњем нивоу број стасалих за војну службу (у
старости од 18 до 25 година) је 2.186.440 лица.
Наравно ове цифре су статистичке и годишње се мењају у зависности од годишњег
прираштаја (прилива, миграције) броја становника.
И поред оволико импозантних бројки регрутног контингента, на крају 2023. године
америчка војска (КоВ) имала је само 452.000 активних припадника, што је најнижи број од
1940‒их година. Оружане снаге САД имају тешкоћа с регрутацијом, (по извору часописа
„Фокс њуз“‒„Млади Американци неће у војску“, од 02.01.2024. године, објавио часопис
Политика 30.01.2024. године), аналитичар и бивши припадник америчкик специјалних
јединица Џим Хансон ту чињеницу објашњава „наопаким васпитањем младих Американаца
који се од малих ногу уче да мрзе сопствену земљу“, те је накнадно прокоментарисао „да је
готово немогуће наћи људе који су способни и вољни да служе својој земљи, да је последњих
неколико генерација учено да је Америка држава белих супрематиста, мизогиниста,
трансфоба, те да немају чиме да се поносе. Зашто волонтирати и потенцијално ризиковати свој
живот за овако нешто?“–извор наведени часопис). Војни врх Сједињених Држава упозорава да

8
ће у 2024. године доћи до структурних промена у војсци, а у медијима се спекулише да ће чак
и у елитним јединицама бити значајних „резова“ (смањења бројног стања–запажање аутиора
чланка). Наравно све ово може бити и пласирање дезинформација о стању у ОС САД, а
може представљати и оправдање за укључивање великог броја илегалних миграната у
ОС САД, након убрзане процедуре додељивања држављанства и наглог повећања броја
припадника ОС САД током наредних пар година.
Бројно стање ОС САД у току претходног периода је око 1.340.000 војних лица у
активном саставу по званичној пријави међународним институцијама (по неким подацима, у
зависности од извора, број активних припадника ОС САД, без цивилних упосленика кретао се
од 1.380.000 до 1.474.000 лица). Број припадника резервног састава ОС САД процењен је на
1.438.000 (по неким подацима, у зависности од извора, број активних припадника ОС САД,
без цивилних упосленика кретао се од 845.600 до 1.458.500 лица). Бројно стање цивилних
лица и службеника упослених у ОС САД процењен је на око 740.000 лица, на основу чега је
закључено да је Министарство одбране САД је „највећи послодавац на планети“.
Бројно стање припадника Националне гарде у складу са прегледом броја лица по
ентитетима, који обезбеђују припаднике Националне гарде (54 ентитета САД) је 443.543 лица
(по формацији прописано 467.587 лица), иако се у документима за период у задњих 10 година
сусрећемо са цифром од 358.078 припадника, што указује да је значајно повећан број
припадника Националне гарде у претходном периоду (за око 85.465 лица у виду КоВ и РВ
САД). Важно је напоменути да припадници Националне гарде чине и резервну
компоненту ОС САД, те да су у складу са савезним законима САД током претходних 25
година чинили до 55% ангажованих састава КоВ у току операција „наметања мира“ од
стране САД широм света (Европа, Средњи Исток, Блиски Исток и Африка)
Оружане снаге САД сем изузетних способности у одбрани САД имају значајне борбене
способности у пројекцији моћи у свету, а услед изузетно обимног буџета, створиле су
могућност да располажу најсавременијим и најмоћнијим технологијама, што је резултирало и
омогућило им да своје ОС распореде широм света, у око 800 војних база ван САД (у око 150
земаља света у којима су ОС САД присутне у бројном стању од једног лица до неколико
дестина хиљада припадника војног особља. Најчешће се ради о јединицама еквевивалента
бригаде–по приближно 5.000 лица у Румунији, у Прибалтичким републикама, еквивалента
дивизије– до 10.000 лица у Пољској, у Италији и у Великој Британији, еквиваленту корпуса‒
до приближно 30.000 у Јапану, земљама Блиског истока и до 38.000 лица у Јужној Кореји,
еквиваленту армијског корпуса са око 70.000 лица у Немачкој, до еквивалента једне
армије‒око 105.000 лица у Афганистану–одакле су побегли 2021. године, а број војника се
често мења у зависности од политичких, економских и војних интереса САД).
После 1946. године ОС САД имале су често ангажовање и војне интервенције у
земљама Латинске Америке, Азије, Африке и Европе. Тиме су се мешале у унутрашње
ствари држава желећи да их ставе под свој политички и пре свега економски утицаja.
Врховни командант (главнокомандујући) ОС САД је председник (дефиниса Члан II Устава
САД), у данашње време је то игром случаја (не би се могло рећи вољом народа, обзиром на
бројне махинације током избора и „замршен“ изборни процес у САД) Џо Бајден. Устав описује
постојање савезних Департмана (министарстава) извршне власти чије је именовање
прописано клаузулама о именовању. Ове ставке‒одреднице Уставу САД су представаљале
основу за формирање америчког Департмана (Министарства) одбране (Department of Defense)
1947. године.
Сви видови и елементи ОС САД су део Департмана (Министарства) одбране САД
(Department of Defense) и Департман државне безбедности (Department of Homeland Security),
који представљају главне органе преко којих председник САД са својим сарадницима
спроводи „војну политику“.
На челу Департмана одбране је секретар за одбрану, (пензионисани генерал Лојд Остин, у
овом тренутку „цивил“‒„традиционална цивилна контрола Војске“‒запажање аутора чланка),

9
који је истовремено и члан Кабинета (Владе) и који је друго лице у командном ланцу ОС САД,
после председника. У циљу координације поступања војних акција са дипломатијом,
председник самостално извршава избор и именовање саветника за националну безбедност
(који је често и члан пара‒политичких, „невладиних“, пара–економских и пара‒националних
структура моћи у САД), те заузима челну функцију у Савету за националну безбедност
(СНБ), који је „колективно тело“, има саветодавну улогу према председнику, али неколико
чланова који законски чине СНБ (државни секретар, секретар за енергетику и секретар
одбране) имају извршну власт у својим ресорима.
Као што председник, „министар“ одбране и „министар“ државне безбедности имају
одговорности унутар војне структуре, како би одржали цивилну контролу над војском, сваки
од начелника ресора „министарства“ одбране је цивил. Пет видова ОС САД из Департмана
одбране организовану су у три посебна Департман‒Министарства. Једно је Департман
(Министарство) копнене војске, друго је Департман (Министарство) морнарице и треће
Департман (Министарство) ваздухопловства. Корпус маринаца припада Министарству
морнарице, а Свемирске снаге припадају Министарству РВ САД. Обалска стража је у
надлежности Министарства државне безбедности.
2.1. Организација Оружаних снага Сједињених Америчких Држава
Оружане снага САД (енглески‒„United States Armed Forces“) су оружана сила САД (са
Википедије, слободне енциклопедије‒ https://sr.wikipedia.org/sr/ Аrmija_SAD, приступљено
31.01.2024. године у 21,15 сати), коју чини шест видова:
– Копнена војска или често називана само Војска САД, (United States Army),
– Ратна морнарица (United States Navy),
– Корпус морнаричке пешадије или често називана само Маринци, (United States Marine
Corps),
– Ратно ваздухопловствo САД (United States Air Force),
– Свемирске снаге (United States Space Force), и
– Обалска стража (United States Coast Guard).
Седма униформисаних службa (оружана сила) САД је и Национална Гарда САД (National
Guard), коју не можемо сврстати у посебан вид обзиром да обухвата у свом саставу и вид КоВ
и вид РВ (Национална Гарда представља и резервну компоненту ОС САД).
Савремене ОС САД баштине традицију засновано на првим наоружаним саставима у
борби за независност од Енглеске круне, под називом „Континентална војска“ (да би се
разликовала од Енглеске „Прекоморске војске“), која је основане 14. јуна 1775. године, током
борби у Америчком рату за независност, те је формирана–основана пре оснивања САД.
– Копнена војска, Војска, (United States Army), настала из „Континенталене армије“,
формирана је 3. јуна 1784. године, данас броји око 452.000 редовних припадника (што је у
последњих 10 година смањење за око 110.000 припадника).
Карактеристике копнене војске су опремљеност савременим основним наоружањем,
наоружањем за подршку, борбеним и неборбеним возилима и ваздухопловима, који јој
обезбеђују снажну ватрену моћ, мобилност, ударну снагу и извођење здружених и специјалних
операција како у захвату фронта, тако и у тактичкој и оперативној дубини противничких снага.
– Ратно ваздухопловствo (United States Air Force), према различитим подацима, са око
320.000 припадника , располаже са око 6.000 летелица различитих типова и намене (у активној
употреби и националној гарди) те још око 8.100 летилица и носача пројектила, различитих
типова и намене, који носе класична и нуклеарна убојна средства. Они представљају највеће
војно ваздухопловство на свету и играју важну улогу у ОС САД и пројекцији војне и
политичке моћи САД у свету. РВ САД је способно да изводе офанзивне и одбрамбене
операције. Опремљен је бројним савременим ваздухопловима тежишно произведеним у САД.
Историјски почетак РВ САД је везан за настанак Ваздухопловног одељења, америчког
сигналног корпуса, који је формиран 1. августа 1907. године, а као самостални вид ОС САД

10
основано је 18. септембра 1947. године, када је издвојено из војске (КоВ) доношења акта о
националној безбедности 1947. године.
– Ратна морнарица (United States Navy), настала из „Континенталене армије“, формирана
је 27. марта 1794. године, броји око 333.000 припадника, располаже са око 280 пловила, од
којих је око 150 капиталних (кључних) пловних средстава и око 3.700 ваздухоплова
различитих типова, распоређених у пет флота. Најјача је морнарица на свету, основна
намена јој је одбрана територије и интереса САД на акваторији (морима и океанима). Има
важну улогу у ОС САД и пројекцији војне и политичке моћи САД у свету. РМ САД је
способна да изводи офанзивне и одбрамбене операције. Појавом терористичких
организација у свету и њуховим глобалним јачањем крајем двадесетог века, дошло је до
промене доктрине у примени РМ САД, те иста постаје носилац и прва ударна снага у
борби против тероризма, чиме је промењено тежиште са примарних задатака што је
довело до стагнације у способностима РМ САД. Поред пловних средстава наоружаних
носачима класичног и нуклеарног наоружања, Морнарица укључује ваздушне и пешадијске
јединице, као и јединице специјалне намене.
– Корпус маринаца Сједињених Држава или често називан само, Маринци, (United States
Marine Corps), настао из „Континенталене армије“, формиран је 11. јуна 1798. године, у
блиској је вези са морнарицом Сједињених Држава (иако јој није потчињен). РМ САД је
одговорна за извођење операција на акваторији и приобаљу (на мору), док су маринци
поморске копнене снаге одговорне за амфибијске операције–искрцавање и извођење операција
на копну (стварање и обезбеђење десантне основице и дејства у тактичкој дубини у захвату
обале, а изузетно и за дејства у дубини копна противника). Амерички маринци, који се
сматрају елитним саставом обезбеђују америчка дипломатско‒трговинска представништва
широм света. По последњим подацима Корпус је имао око 175.000 активних припадника.
– Свемирске снаге САД (United States Space Force) најновији вид оружаних снага САД
формиране су у децембру 2019. године. Контролу над Свемирским снагама, преко одељења РВ
САД извршава секретар Ваздухопловства (цивилно лице) који одговара секретару одбране.
Војне активности свемирских снага спроводи начелник свемирских операција, који је највиши
официр и члан је Заједничког штаба начелника Здруженог генералштаба. И у овом виду ОС
САД је присутно двојно руковођење и командовање, преплитање надлежности, што у
одређеним тренутцима може довести до конфузије и пропуста. Свемирске снаге броје око
4.800 припадника и управљају са око 77 свемирских летилица, за глобално позиционирање,
војне сателистке комуникације, средствима за надзор свемира и мрежом за контролу сателита
и системом за упозороње на лансирање ракетних носача наоружања.
– Обалска стража САД (United States Coast Guard), изворно је настала од „Службе за
контролу прихода“ 4. августа 1790, а формирана је спајањем са америчком службом за
спасавање живота 28. јануара 1915. године. Обалска стража је опремљена савременим
пловилима, ваздухопловима и другом опремом што јој омогућује да у односу на друге видове
ОС САД изводи операције комбинујући надлежности поморске полиције (са надлежношћу у
обалском мору и међународним водама) и поморску подршку у раду савезних органа на мору.
Значајно је напоменути да се Обалска стража (иако вид ОС САД) у мирнодопском периоду
налази под надлежношћу Департмана државне безбедности (Department of Homeland Security),
а у ратном стању, може бити потчињена Ратној морнарици САД (обављајући војне операције),
која је под надлежношћу Департмана одбране. По последњим подацима Обалску стражу је
попуњавало око 55.000 активних припадника.
2.2. Законска основа за организацију, организација и командовање Националном гардом
Сједињених Америчких Држава
Национална гарда САД (у даљем тексту НГ САД) је оружана сила државе‒чланице САД
(припадници или војне јединице) и посебних територија, округа Колумбија, комонвелта
Порторика, Девичанских острва и Гуама, коју чине припадници–чланови организоване
милиције Сједињених Држава како је дефинисано у „Наслову“ 10, (параграф) § 246, Кодекса

11
закона САД. НГ САД је формирана у јединице које су распоређене на територији свих
држава‒чланица и посебних територија, а сврстана је у вид Копнене војске и вид Ратног
ваздухопловства. Састав НГ САД нема поморских или маринских снага, али је у неколико
држава формирана компонента Поморске милиције, овлашћена према Кодексу закона САД,
Наслов 10 § 8901, као и припадници КоВ и РВ НГ САД, припадници Поморске милиције су
овлашћени за савезна именовања или регрутацију у складу са потребама (наслов 10 § 7852).
Да би добила федерална средства и била опремљена НВО, државна поморска милиција мора
бити састављена од најмање 95% лица резеревног састава морнарице, обалске страже или
корпуса морнаричке пешадије. Поједине државе (Аљаска, Калифорнија, Њу Џерси, Њујорк,
Јужна Каролина, Тексас и Охајо) формирале су и увежбавају компоненте поморске милиције
НГ САД. Није познато бројно стање, задаци и намена ове компоненте НГ САД.
Национална гарда САД овлашћена је Уставом Сједињених Држава и има битну улогу
да у садејству са федералним снагама безбедности „извршава законе Уније у сузбијању
побуне и одбијању инвазије“ (Члан I, одељак 8, Клаузула 15, Уставa СAД). Према важећем
Кодексу закона САД, наслов 32, § 109, одговарајућа државна Национална гарда и Државне
одбрамбене снаге су овлашћене од стране Конгреса у државама‒чланицама и
територијама и називају се „трупама“ (одобрења Конгреса Члан I, одељак 10, тачка 3,
Уставa СAД).
Конгрес Сједињених Држава има овлашћење (према Члану I, Одељк 8, Клаузула 15,) да
доноси законе да Националну гарду преводе у стање припреме за извршење задатака и постаје
део резервних компоненти ОС САД, у видовима КоВ и РВ САД, када се по одлуци врховног
команданта активира за савезне мисије ван територије САД или у случају проглашења ратног
стања у САД. Укупно постоје 54 засебне организационе јединице–целине НГ САД, иако су
првобитно била државни ентитети, нису биле потпуно независне јер је могла бити
„федерализована“. Конгрес је такође овлашћен да дефинише смернице „за организовање,
наоружавање и дисциплиновање НГ САД–наоружане милиције, и за управљање оним
њиховим делом који може бити запослен у служби Сједињених Држава, именовање официре и
надлежност за обуку милиције према дисциплини коју прописује Конгрес“ (клаузула 16).
Јединице националне гарде су под двоструким системом командовања и субординације.
НГ САД је подређена‒гувернеру државе–чланице, односно територије (Гувернери врше
контролу преко државних ађутаната‒„команданата Националне гарде државе‒чланице“), могу
позвати НГ САД на активну дужност како би помогли у реаговању на домаће ванредне
ситуације и катастрофе, као што су елементарне непогоде. НГ САД је истовремено подређена
преко Департмана одбране САД (Федералне команде) и председнику САД.
Командант НГ САД је председник САД (који НГ САД као део федералних снага САД
користи да дејствују у циљу одбране општих државних интереса, ма шта то
значило–запажање аутора чланка), који НГ САД управља преко „Бироа Националне гарде“
(у даљем тексту БНГ САД), у субординацији са Департманом (Министарством) одбране САД.
На челу БНГ САД је начелник Бироа Националне гарде (енглески‒„CNBG“), генерал са
четири звездице у војсци (КоВ САД) или ваздухопловству (РВ САД) и члан је Здруженог
штаба начелника штабова САД. Тренутно је то генерал Даниел Хокансон (general Daniel R.
Hokandson), заменик је генерал–потпуковник Марк Х. Сасевиле из УСАФ (general lajtant Marc
H. Sasseville iz USAF). Начелник БНГ САД је високи „униформисани“ официр Националне
гарде, члан је Здруженог штаба начелника начелника штабова САД. Он је истовремено војни
саветник председника САД за питања ангажовања НГ САД, саветник секретара за одбрану,
члан Савета за националну безбедност и обезбеђује комуникацију Министарства одбране са
Гувернерима и „државним ађутантима“ (у медијима у Србији их именују командантима
Националне Гарде Државе чланице, да бим дали на важности–запажање аутора чланка)
држава‒чланица и територија САД о свим питањима која се односе на Националну гарду.
Начелник БНГ САД је одговоран да обезбеди да око пола милиона припадника КоВ и РВ НГ
САД (и поморске милиције) буде доступно, способно и у готовости да обезбеди борбене
ресурсе Војсци и Ваздухопловству ОС САД и да заштите САД.

12
Начелник БНГ САД именује председник САД у својству врховног команданта ((податак са
сајта; https://en.wikipedia.org/wiki/National_Guard_(United_States) , приступљено 31.01.2024.
године у 23,15 часова)).
У суштини почевши од првог „Закона о милицији“ из 1792. године, преко додатног „Закона
о милицији“ из 1903. године („Диков закон“), Државе‒чланице су своје „наоружане милиције“
биле обавезне да поделе на две целине, прву целину је чинила „Национална гарда“ (у
садашњем смислу постојања), а другу целину је чинила „Резервна милиција“ за све остале
наоружане, мобилисане и под закон подведене групације, до тада постојеће државне милиције
су преформиране и створене као „организована милиција“‒Национална гарда. Кроз „Закон о
националној безбедности“ из 1916. године, те „Закон о националној безбедности“ из 2008.
године је коначно решен статус НГ САД као резервниг снага ОС САД (под све чвршћом
федералном контролом обзиром да федералне власти из разлога федералног финансирања,
укључујући снабдевање оружјем и опремом које извршава централна влада и бројне јаче везе
са „регуларном војском“–„редовним ОС САД“) и усаглашен је са Уставом САД, те да НГ САД
остаје под двоструким командовањем и субординацијом ((Савезном владом–Државним
секретаром одбране и Гувернером државе (чланице, територије)‒„државним ађутантима“ НГ
државе–чланице)).
Потпуно „замешетељство“ и испреплетаност законске регулативе која уређује
руковођење, командовање, субординацију и ангажовање НГ САД и „наоружаних
милиција“, доводе до конфузије које се огледа у давању права
државама‒чланицама–територијама:
‒да ангажују снаге Националне гарде под својим надележношћу и контролом у државне
сврхе и о државном трошку како је предвиђено у Уставу САД и статутима државе, те
гувернери, као врховни команданти преко „државних ађутаната“, могу директно да користе
федерално додељене ваздухоплове, возила и другу опрему НГ САД, под условом да савезној
влади надокнађује употребу материјалних ресурса (опрему, гориво, резервне делове, убојна
средстава, залихе хране и воде, итд…). По овом овлашћењу гувернери активирају и
распоређују снаге НГ САД као одговор на природне непогдое, несреће и техничко–технолошке
несреће и катастрофе, али такође имају надлежност да распоређују снаге НГ САД као
одговор на ванредне ситуације које је створио човек, као што су немири, грађанска
непослушност или терористички напади.
Председнику САД дата су права да у складу са законским изузетком из Кодекса закона
САД, наслов 10 :
–снагама Националне гарде државе‒чланице–територије (под федералним руковођењем и
команодвањем) нареди да буду у активној служби или у статусу резервне компоненте или
их „позове“ у савезну службу у статусу милиције, када дође до побуне у било којој
држави‒чалници‒територији против њене владе, (председник може, на захтев свог
законодавног тела или гувернера државе–чланице), позвати у савезну службу и наоружану
милицију других држава и употребити их за спровођење савезне власти у другој
држави–чланици‒територији.
–када председник сматра да је дошло до „незаконите опструкције“, окупљања или
побуна које чине немогућим спровођење закона САД, као и мешање у државни и савезни
закон, у било којој држави–чланици или територији САД, може позвати у савезну службу
Националну гарду или наоружану милицију било које државе‒чланице или територије и
користећи милицију, НГ као резрвну компононту ОС САД или саме ОС САД, или све заједно
употребити за спровођење савезне власт, односно да предузме мере које сматра неопходним
да у држави сузбије било какву побуну, насиље у породици, незакониту комбинацију
истих или заверу, које није у могућности да се изврши активним снагама.
Било је покушаја током 2006. године, да Конгрес САД „да пуно овлашћење“ председнику
да мобилише јединице НГ САД без сагласности гувернера држава, међутим након отпора
гувернера држава и припадника НГ САД од тог покушаја се одустало.
Законом из 1933. године (усвојен непосредно после побуне радника и грађанских

13
немира изазваних „Великом економском кризом“ 1932. године, када је НГ САД под
командом мајора Двајта Ајзенхауера учествовала у „оружаном гушењу немира“,
носиоци политичке моћи у САД су утврдили да им тај облик руковођења, команодвања и
субординације са НГ САД оптималан (владајућим политичким, пара–политичким и
пара‒економском, а у појединим случајевима и криминалним структурама и центрима моћи у
САД–запажање аутора чланка).
Присутно двојно руковођење, командовање и субординација, доводе до укрштање
надлежности, а у одређеним ситуацијама доводе до пропуста, конфузуије и погрешне
употребе, односно злоупотреба јединица НГ САД.
Годишње кроз јединице НГ САД, прође‒прими се у састав, до 60.000 припадника (мушког
и женског пола) старости између 17 и 35 година, који завршавају индивидуалну обуку и
заједничку обуку (обуку јединица), након чега у трајању од две недеље учествују на
задруженој обуци‒вежбама родова и служби, где након оцењивања, постају пуноправни
припадници Националне гарде државе–чланице. Главнина припадника НГ САД
служи‒оспосбљава се по принципу: „током једног викенда месечно и две недеље током једне
године“, а особље у високо оперативним јединицама служи–оспособљава се много чешће
(најбољи примери су пилоти, навигатори и техничко ваздухопловно особље на активним
летачким задацима, пре свега у РВ НГ САД). Након 20 године службе у саставу Националне
гарде, лица се демобилишу из састава НГ САД, при чему им се додељују високи додаци
на пензију који су ослобођени плаћања пореза.
2.3. Историја развоја и учешће Националне гарде САД у ратовима и хуманитарним
задацима на територији САД.
Првобитне јединце из којих су проистекле јединице Националне гарде, настале из
јединица милицијског типа, формиране су на територији тада названој Масачусетс Залив
(Massachusetts Bay Colony) 13.12.1636. године (старије век ипо од америчке нације и
америчких оружаних снага), када су различите јединице формиране у 181. и 182. пешадијски
пук, 101. артиљеријски пук и 101. инжињеријски пук Националне гарде Масачусетса.
Формирањем наведених јединица значајно је унапређена борбена способност различитих
јединица милиције белих колонијалних насељеника. Основни разлог за формирање ових
јединица Националне гарде је била борба против староседелаца (индијанских племена
Пекота и Мохиканаца), а под изговорима „заштите и одбране сопствених добара“. Данас
видимо да су јединице Националне гарде успешно извршиле „заштиту“, староседеоци су
нестали, а колонизатори су постали власници добара не територијама Масчусетса и
Конектиката.
Током XIX века, обзиром да је редовна војска (ОС) САД била малобројна, са ниским
нивоом борбених способности (недовољно обучена, недовољно увежбана и недовољно
опремљена), у ратовима које су водиле САД (који су имали карактер колонијалних
освајања, а оправдавани су „борбом за ослобођење поробљених народа“–што је остала
мантра и у XX и XXI веку) против Мексика 1946. до 1948. године (70% састава ОС САД су
чинили припадници наоружане милиције–националне гарде, против Шпаније (на Куби и
Филипинима) 1898. године тежишносу ангажоване снаге Националне гарде (наоружане
милиције). Слично је било и током Грађанског рата у САД.
Национална гарда у САД је свој максимум војних и борбених способности исказала у XX
веку током светских ратова и агресија САД у другој половини XX века. Током Првог светског
рата око 40% ангажованих дивизија америчких експедиционих снага на Западном фронту
(Француска и Белгија) сачињавали су припадници Националне гарде. Током Другог светског
рата више од 300.000 припадника Националне гарде мобилисано је и учествовало је на
бојиштима широм света. За време рата на Корејском полуострву мобилисаоно је око 140.000
припадник састава Националне гарде у резервни састав САД. Током рата у Индокини
(Вијетнам, Лаос, Камбоџа), услед снажног отпора јавности и нарастања пацифистичких
покрета и снага у САД, јединице Националне гарде су делимично учествовале у

14
„Вијетнамском рату“ (ангажовање појединих батаљона, дивизиона артиљерије,
хеликоптерских одељења), али је стога велики број појединаца из НГ САД извршио
приступање професионалним ОС САД или добровољно учествовао у регуларним регрутним
контингетима јединица ОС САД и ратовао у Индокини. У то време био је изражен прелазак и
приступање Националној гарди великог броја војно способних грађана САД како би избегли
регрутовање и „одлазак у Вијетнам“, те су на тај начин синови политичара, богатих
појединаца, спортске, филмске и медијске „звезда“ приступале Националној гарди, која је
постала својеврсно уточиште за дезертере, а један од оних који је на тај начин нашао
склониште од учешћа у „Вијетнамском рату“ је и Џорџ Буш Млађи, бивши председник САД.
Мада не треба заборавити да је у јединицама „Милиције“ и НГ САД служило 17 председника
САД у ванредном или ратном стању у периоду пре „Вијетнамског рата“ (податак са сајта;
https://oruzjeonline.com/2022/03/27/ nacionalna-garda-sad-arng/ , приступљено 31.01.2024. године
у 22,00 часова).
Почетком осамдесетих година XX века, користећи уставна и законска овлаштења, гувернери
држава‒чланица, Калифорнија и Мејн одбили су да дозволе ангажовање и распоређивање
јединица Националне гарде својих држава у Централној Америци (Панама, Хондурас,
Никарагва), што је приморало Конгрес да 1986. године усвоји „Монтгомеријев амандман“,
који је забранио гувернерима држава да ускрате своју сагласност о ангажовању снага НГ САД
у операцијама ван САД. Током 1990. године, Врховни суд је донео пресуду против гувернера
Минесоте, који је тужио Федерално руководство због распоређивања јединица Националне
гарде државе у Централној Америци.
Преокрет је настао почетком XXI века, када су медијском капањом, побољшањем статуса
припадника Националне гарде (финасијске принадлежности, регулисање приоритета у
школовању, усавршавању и запошљавању у државним институцијама, обезбеђењем
повољнијих радних места, пореским олакшицама, учлањењем у пара–милитарне и
пара‒политичке организације које представљају паралелне центре моћи и одлучивања у
САД),те закунском регулативом, САД обезбедиле да се повећа ангажовање припадника НГ
САД у оружаним сукобима у свету, па су тако током сукоба на територији Ирака од
ангажованих снага КоВ око 44% чинили припадници НГ САД, док је тај број током агресије и
окупације у Афганистану порастао на 55 до 60% ангажованих снага. Овај податак не би
требао да нас завара, јер су „савезничке снаге“ (а међу њима и водеће снаге ОС САД)
углавном време „дејстава на терену“ проводила у сигурности базних кампова, са
повременим изласком у „акције патролирања, контроле територије и надзора“ (када су и
претрпљени губици у људству и ратној опреми), док су ватрена дејства против
„непријатеља“ извођена ударима са дистанце (са безбедних висина и даљина),
лансирањем пројектила из акваторије или ударима ваздушних снага.
Сем извођења борбених мисија у свету, у последњих четврт века формирани су „Тимови за
развој пољопривреде“ у окупираним државама, који су у сарадњи са јединицама НГ САД „на
терену“ и Америчком државном агенцијом за пружање економске, развојне и хуманитарне
помоћи‒УСАИД (енглески–„United States Agency for International Development“, то јест
једним од огранака обавештајно-безбедносних структура САД–запажање аутора чланка), у
складу са спољном политиком САД обезбедили „ефикасну платформу за побољшани дијалог,
изградњу поверења, дељење интереса и повећање сарадње међу различитим народима и
племенима Авганистана, пружили образовање, инструкције и стручну помоћ на терену,
подучавајући Авганистанце како да побољшају своју пољопривредну праксу. Ове мере су
унапредиле пољопривредну производњу и авганистанску економију у целини“‒просто није
могуће оценити да ли је наведена формулација више смешна или жалосна‒обзиром да је
присуство НГ САД на терену допринело великом броју жртава међу афганистанским
становништвом, несагледива разарања привреде и економије Афганистана, повећање
производње мака–опијума‒хероина, што је можда и био главни циљ присутва НГ САД у
Афганистану и на крају је резултирало срамним бекством из Афганистана.
Снаге Националне гарде‒њене јединице, извршавале су дејства и на територији САД,

15
када је стање у држави–чланици дефинисано као „ванредно“. Почетком седамдесетих година
XX века, Гувернер државе Охаја, Џим Роудс, наредио је јединицама Националне гарде државе
Охајо, да на државном универзитету „Кент“, интервенишу у сузбијању и угушењу протеста
против рата у Вијетнаму, што је кулминирало отварањем ватре на студенте, дана 4. маја 1970.
године и масакром, при чему је убијено четворо и рањено девет лица. Током 1992. године.
Јединице НГ САД су у Лос Анђелесу пружале помоћ савезним и државним снагама
безбедности у успостављању реда и мира, односно „грађанску подршку“ у спровођењу закона
и „контролу и пресецање“ дистрибуције наркотика, током грађанских немира, када је
ангажован еквивалент снага једне пешадијске дивизије (око 10.000 припадника). Део снага НГ
САД ангажованих после напада од 11. септембра 2001. године, извршавао је задатке у
обезбеђењу кључних и важних објеката на територији САД.
Сем ангажовања у борбеним мисијама, током овог века тежиште ангажовања припадника
Националне гарде је било и на отклањању последица од елементарних непогода и
техничко–технолошких катастрофа, посебно након разарања урагана „Катрин“ током
септембра 2005. године у Њуорлеансу и Луизијани (иако је снагама НГ САД било потребно
око седам дана да ступе у дејство и пруже неопходну помоћ цивилном становништву, а први
су у помоћ становништву притекли припадници Обалске страже САД који су својим
ваздухопловима и пловилима извршили евакуацију дела становника). Током јануара и
фебруара 2007. године, јединице НГ САД су ангажоване у осам држава‒чланица на пружању
помоћи и отклањању последица снежних падавина (непогода). Сва ова ангажовања су
уследила у складу са овлашћењима и по одлуци гувернера држава–чланица захваћених
непогодама.
Током 2020. години, НГ САД је била ангажована око 11 милиона радних дана („људи по
дану“), у пружању помоћи током отклањања последица природних непогода, катастрофа,
обезбеђења значајних објеката током грађанских немира и масовних нереда, на транспорту и
подели воде и тестирању и вакцинацији током „кризе COVID‒19“. Ово је био највећи број
дана ангажовања Националне гарде САД на територији САД од Другог светског рата,
(занимљиво је да су поједини „трансформатори“ и „трансформерси“, покушали да ВС
претворе и „трансформишу“ у „националну гарду“ почетком двехиљадитих година,
додељујући јој управо ове примарне задатке, те да је фокусирају на извршавање само
претходно наведених (помоћних) задатака НГ САД, без извршавања задатака одбране
отаџбине од агресије–запажање аутора чланка).
Снаге НГ САД су ангажоване у складу са одлукама о проглашењу ванредног стања и
по овлашћењима и одлуци председника САД. При проглашењу ванредног стања и
моболизације, јединице Националне гарде улазе у састав ОС САД, са обавезама и
правима сталних састава ОС САД.
Током реорганизације ОС САД и НГ САД по завршетку „Хладног рата“, НГ САД је
реорганизована у осам маневарских дивизија од ранијих 10 дивизија (које су резеревна
компонента ОС САД), од којих су 26. пешадијска дивизија и 50. оклопна дивизија (што
значи да НГ САД располаже и „тешким наоружањем“, за разлику од „стручних“ тумачења
појединаца, да су исте наоружане само лаким пешадијским наоружањем) раземештене у
североисточним деловима САД, а 15 ојачаних борбених бригада (еквивалента пет дивизија,
размешетене су широм териотрије САД) на другим територијама САД, у готовости да у
року од 90 дана, поморским и ваздухопловним снагама САД из састава ОС или из
„пописа“ (мобилисаним‒закупљеним пловним срдстима и ваздухопловима компанија ван
састава ОС) буду предислоцирани на бојиште у било коју тачку света.
Тренутно је НГ САД организована у 28 борбених бригада и 78 бригада за подршку
(инжињеријских, артиљеријских, ваздухопловних, логистичких, итд…), 19. групу
специјалних снага, 20. групу специјалних снага, Свемирске снаге НГ САД и
„Минутемен“ снаге (стално задејствоване‒спремне снаге‒„увек у готовости“) НГ САД,
које су у саставу дивизија или су као самосталне јединице (бригаде) у улози резервне
компоненте ОС САД.

16
3. Криза у Тексасу и могуће последице по јединство ОС САД, Националне гарде САД и
територијалну целовитост Сједињених Америчких Држава
Велики је број кризних догађај који последње деценије потресају политичку сцену
Сједињених Америчких држава, а која су иницирана од стране федереланог руководства и
подржана од стране присталица Републиканске и Демократске странке, које се међусобно
сукобљавају за политички примат (а самим тим и лични, економски, параполитички,
наднационални…). Током наведеног сукоба у претходном периоду кориштена су сва законска и
ванзаконска средства и поступци, уз масовну употребу свих врста медија, који су
супростављеним, контрадикторним, полуистинитим и неистинитим информацијама
покушавали да придобију или окрену једне против других становнике САД и сврстају их на
једну или другу страну. Питање које је доживело кулминацију у последњих годину дана у
обрачуну две странке је и однос према усељеничкој и имиграционој политици и уласку у САД
страних држављана коју „администрација“ Џозефа Бајдена, председника САД и представника
Демократске странке сматрају „демократском тековином, обезбеђењем слободе кретања људи
и капитала и подршком људским правима за долазак лица у најдемократскију и најслободнију
земљу света“. Присталице Републиканске странке међутим садшњу усељеничку политику и
долазак великог броја миграната сматрају „оружијем“ Демократске странке која исту користи
да успостави дисбаланс снага у становништву и стекну предност на предстојећим изборима у
2024. години, при чему улазак миграната сматрају „инвазијом на САД, продором у заједници
са мигрантима криминалних структура, припадника нарко картела и терористичких
организација који представљају претњу по америчку слобду, демократију, људска права“.
У току децембра 2023. године у САД је преко јужне границе са Мексиком, кроз
државе‒чланице, Калифорнију, Аризону, Нови Мексико и Тексас (тежишно) ушло око 306.000
миграната, док је кроз остале државе–чланице, Луизиану, Мисисипи, Алабаму и Флориду
(тежишно) ушло око 40.000 миграната (по процени различитих извора из САД до око три
милиона лица на годишњем нивоу). Мигранти који улазе у САД су у огромној већини са
простора Јужне и Средње Америке, области Кариба, али и са простора Африке, Средњег и
Блиског итсока и Азије. По званичним статистикама безбедносно‒обавештајних
структура САД, од наведеног броја миграната који су ушли у САД током 2023. године, 19
лица су „регистровани припадници терористичких структура“ (или 0,0005% свих
миграната), што је за 50% мање у поређену са бројем „регистрованих припадника
терористичких организација“ који су ушли у САД 2000. године (током владавине
демократа Била Клинтона) и извршили напад 2001. године (током владавине републиканаца
Џорџа Буша Млађег, који је постао председник САД одлуком Врховног суда САД, „услед
немогућности разрешења проблема басталог у току гласања на председничким
изборима“) на „Светски трговински (трговачки) центар“ и „Пентагон“.
Огромну већину миграната који улазе у САД чине такозвани „економски мигранти“ који у
потрази за радним местима и зарадом, долазе у САД, где углавном обављају послове које не
желе да обављају држављани САД, мање плаћени послови (са сатницама испод америчког
просека), послове повезеане са ризицима по здравље, тешке физичке послове и послове везане
са нехигијенским и нееколошким стандардима и окружењем. У суштини прилив миграната
одговара припадницима и симпатизерима и Демократске и Републиканске странке, јер
на наведени начин обезбеђују прилив јефтине радне снаге (која је „задовољна“ са испод
просечним америчким примањима), чиме у суштини остварују већу економску добит и
могућност да део капитала задрже лично за себе.
3.1. Основне претпоставке од којих полазе супротстављене странке САД у
међусобном разрачунавању
Кључ свих сукоба и расправа између политичких странака САД је у ствари борба за
гласаче, која се реализује кроз „медијске тензија и њихово непрекидно заоштравање“. Обе

17
стране у политичком обрачуну полазе од претпоставки којом се оптужује супротна страна за
нарушавање уставних и законских одредби о усељавању и миграцији лица у САД.
Претпоставке о уласку миграната у САД, од којих полазе припадници Демократске
странке:
– да су САД једина земља слободе и демократије, те је стога и жеља миграната да живе у
„таквим условима политичко и демократско питање и лични избор појединаца“,
– долазак миграната и њихово усељење у САД „доказује достигнути ниво слободног
кретања људи на америчком континенту што је демократска и политичка тековина“ коју
су обезбедиле САД својом спољном политиком (ваљда санкцијама и бомбардовањем
земаља порекла миграната‒запажање аутора чланка),
– долазак миграната и њихово усељење у САД „потхрањују новом, млађом радном
снагом САД“ чија економија остварује напредак наспрам стагнирања економије ЕУ и
дела конкурентских региона на Блиском истоку и Азијско–пацифичком региону, услед
оружаних сукоба (које узгред речено иницирају, подржавају и продужавају својом
спољном политиком САД),
– долазак миграната и њихово усељење у САД, ће обезбедити довољан број „гласова
неопходних за предност током избора“, будући да би се мигрантима обезбедила по
„убрзаној процедури“ додела статуса држављана САД, под условом да свој глас за
узврта „дају“ Демократској странци,
– усељењем миграната у САД, обезбедио би се потребан број кандидата за попуну
основних дужности (најниже војничке дужности, стрелци‒топовско месо) у ОС САД,
кадром млађих годишта, уз доделу статуса држављанства по „убрзаној процедури“ у
замену за учешће у ОС САД и ангажовање у будућим (планираним) сукобима на
простору Североисточне Европе и Азијско‒пацифичког региона,
– приливом миграната и њиховим укључењем у изборни процес и политички живот
обезбедила би се превага у избору личности за Законодавну и Извршну власт,
обезбедио би се опстанак у доношењу кључних одлука о даљем функционисању САД,
спровођењу спољне и економске политике и доминација у светским оквирима, а по
узусима центара пара економско–политичке‒војне моћи, наднационалних и
пара–верских структура
Претпоставке о уласку миграната у САД, од којих полазе припадници Републиканске
странке су:
– да је долазак миграната и њихово усељавање у САД организован процес који су
припремили „комунисти Кине, Кубе и Венецуеле“ и „неолиберални паралелни центри
моћи у САД“ у циљу урушавања и промене „америчког начина живота“,
– да су усељавање миграната у САД „организовале, Руске и Кинеске
безбедносно–обавештајне службе у циљу урушавања система безбедности САД“,
– да је улазак и усељавање миграната у САД „организован“ од стране криминалних
структура у САД у сарадњи са нарко картелима Мексика и Колумбије „у циљу спајања
са већ постојећим Јужноамеричким и мексичким криминалним структурама на
територији САД, повећања дотура наркотика и проширења тржишта наркотика у САД“,
(што није без основа, али се може разматрати као минорни учинак, с обзором да су
највећи дилер наркотика на светском нивоу, пара‒политички и пара–милитаристички
центри моћи у САД, као и безбедносна служба која се наводно бори против наркотика,
ДЕА‒запажање аутора чланка),
– да је улазак и усељавање миграната у САД „организован“ од стране криминалних
структура у САД у сарадњи са криминалним структурама Латинске Америке, Кине и
Русије, са циљем „пораста криминала на расној основи“ и напада на „беле“ становнике
САД,

18
– усељавање миграната у САД је део завере неолибералних паралелних центара моћи у
САД „који има за циљ промену расне и верске структуре становништва у САД и
рушење доминације белих супремиста“,
– долазак и усељавање миграната у САД, је подржан од стране Демократске странке, у
циљу обезбеђења преваге броја гласача, ради обезбеђења „континуитета извршне
власти, обезбеђења могућности за будућу превагу у законодавној и судској власти“
Демократске странке,
– тренутним поступцима потенцирања имиграционе политике и притиском усељеника на
јужну границу САД, извршна власти „свесно крши Устав САД, у циљу измене Устава и
Закона, централизације законодавне, изврше и судске власти у једној личности или ужој
групи лица и успостављање диктатруре“.
Полазећи од претходно наведених претпоставки, које су једна или друга страна јавно
саопштавале у медијима, реторика и поједини поступци довели су до обостраног кршења, како
Устава САД, тако и до неизвршења, односно обијања извршења федералних законских
одредби наложених од стране судске власти, што је иницирало закључак већег броја
аналитичара и медијских упосленика, присталица једне или друге сукобљене стране, да такво
поступање несумњиво може довести до оружаног сукоба федералних снага и снага
држава‒чланица или до појаве сепаратизма и одвајање појединих држава–чланица од
федералних САД.
3.1.1. Општи појомови о држави Тексас
Тексас 2 (називан још Држава усамљене звезде–„Lone Star State“) је федерална
држава‒чланица САД, која је формирана од 254 Округа (обухвата и толики број локланих
администрација, локалних служби безбедности и осталих служби).
По појединим изворима Тексас је своје име стекао из изворне речи строседелачких народа
„taysha“, што би у слободном преводу значило–пријатељ (староседеоци су нестали, а бели
супремисти „ослободиоци и пријатељи“ су након њиховог истребљења завладали Тексасом).
Кроз историју, на данашњој територији Тексаса су се смењивали народи и поседници, од
староседелаца популарно називаних „Индијанци“ (од белих супремиста чешће називани
„дивљацима“), преко Шпанаца, Француза (придошлих из Луизијане), Мексиканаца, до
коначних „ослободилаца“ Англо‒саксонских колонизатора. После ратова Англо‒саксонских
колонизатора са домородачким становништвом и Мексиком („рат за независност
Тексаса“–чију је „прљавштину и флеке“ опрала Холивудска продукција, што чини и данас са
ратовима које широм Света воде САД), територија тадашњег Тексаса је 1936. године постала
независна Република Тексас.
Предузимајући мере лобирања (подмићивања, исплате „апанажа“, политичких уцена и
физичких уклањања противника, као и агресијом војних јединица тадашњих САД), територија
Тексаса се после десет година независности, одлуком политичког руководства и белих
супремиста (од 29.12.1845. године) прикључила САД, као 29‒та држава по реду (поједини
извори тврде 28‒ма). Данашњи Тексас по најновијим подацима има око 30 милиона
становника (по броју становника друга држава у САД, после Калифорније), са површином од
око 700 хиљада (око девет површине Србије) квадратних километара (по пространству друга
држава у САД, после Аљаске) 3 .
Тексас располаже са највише фирми (предузећа), услед повољне, односно ниске пореске
стопе и олакшица, као и највише обрадивих површина у САД (супротно предрасудама
заснованим на филмској индустрији, пустиња чини мање од 10% територије Тексаса). Држава
је центар пољопривреде са тежиштем на сточарству, нарочито говедарству од половине
2 Подаци о држави Тексас, prekobare.com/teksas,приступљено 31.01.2024. године.
3 Подаци о броју становника и површини Тексаса се разликују у зависности од извора. По појединим изворима
број становниак је око 25 милиона лица, по другим изворима 29,5 милиона лица. Површина Тексаса је по
појединим изворима 695.662 км 2 , по другим 696.241 км 2 .

19
деветнаестог века, а од почетка двадесетог века века центар је ратрства и нарочито нафтне
индустрије. Једна четвртина резерви нафте САД се налази у Тексасу, као 30% резерви
природног гаса САД. Држава Тексас је водећа по производњи обновљиве енергије, има
највећу фирму за производњу електричне енргије из ветропаркова (локација Роско) и изузетне
потенцијале за производњу електричне енергије из био масе и сунчеве енергије. Гро предузећа
која раде на развоју и примени високотехнолошких и фармаколошких достигнућа су лоциране
у Тексасу. Тексас остварује највећи приход од извоза у САД, а друга је по величини
држава–чланица по БДП (са око 9,7% у односу на САД) одмах из Калифорније, међутим
заузима тек 29 место у САД, у приходу по становнику .
Сем наведених економских података битно је напоменути и повећање наглог усељавања
миграната на простор територије Тексаса, али и САД. Процене федералних органа власти у
САД указују да је територија Тексаса претходних година по оптерећењу бројем миграната
била на петом месту, док извори државе Тексас указују на други податак, да је претходних
година 28,9% миграната, уселило у САД преко територије Тексаса (проценат је дуплиран
током 2023. године), те да је око 15,6% садашњих становника територије Тексаса по
најновијим подацима рођено ван територије наведене државе–чланице. Сем наведеног
сучељавања су настала и око пропорционалне расподела миграната широм територије САД,
пропорционланог издвајања из буџета за социјално збрињавање миграната („ако постоји
могућност за мање финансијско учешће од осталих држава‒чланица изузетно је добро“), сем
наведеног негодовање изазива и издвајање финасијске подршке режимима у Украјини,
Израелу и на Тајвану за „одбрамбене ресурсе“, чиме се директно задире у буџет
држава–чланица обзиром да буџетска средства на федералном нивоу за наведена издавања
нису планирана („зашто њима дајемо наш новац када немамо контролу над расходима, а и
активности на фронту се не одвијају успешно“).
Иако су припадници Републиканске странке (партије) званично против садашње
миграционе политике администрације САД (првенствено из политичко‒
опортунистичких разлога) и текако им одговара долазак и усељавање у САД „јефтине
радне снаге“, осносно лица која ће бити плаћене испод просека америчке зараде.
Криминалне структруе које чине део мигранске популације, по процени и једне и друге
„сукобљене стране“ у САД чине део миграната, али су процене да ће исти у знатној
већини случајева бити стављене под контролу безбедносних структура САД и у
будућности искориштени за остваривање, политичких, војних и економских циљева
САД првенствено у Латинској Америци, а затим и широм света.
У односу на све претходно саопштено суштина насталих проблема у сукобу
администрације државе‒чланице и савезне администрације САД се јасно уочава, а
заснива се превасходно на расподели материјалног богатства‒добити унутар „Савезне
државе“ („проблем“ неодољиво одсликава унутрашња сучељавања држава чланица
федерације у претходној СФРЈ током осамдесетих година прошлог века око расподеле
националне добити, задуживања, куповине јефтиних сировина, продаје скупих коначних
производа и помоћ неразвијеним областима).
Да ли ће садашње стање и односи држава–чланица и федералне администрације
резултирати истим догађајима, мало је вероватно, али није немогуће.
3.2. Мере које предузимају државе са републиканцима на челу у спречавању
илегалних миграција
Национална гарда Тексаса (под делимичном командом гувернера Тексаса, а извршном
командом председника САД), броји око 22.000 припадника (18.600 у КоВ, 3.300 у РВ, бројно
стање је променљиво), те непознат број лица у компоненти Поморске милиције обзиром да
Тексас има обалу дужине око 680 километара и излаз на Мексички залив и има формирану
Поморску милицију. У односу на број становника и територијално пространство државе‒
чланице, те у складу са Уставом САД, уставним амандманима и законским прописима,
наоружано становништво Тексаса располаже са више од милион припадника „наоружане

20
милиције“, али наоружана лаким пешадијским наоружањем (полуаутоматски начин дејства) и
не представља наоружану снагу од које треба зазирати.
Полазећи од уставних и законских одредби САД и држава–чланица, ради супротстављања
имиграционој политици и методама којима се тренутна „администрација“ САД на челу са
Демократском странком и председником Џо Бајденом односи према усељавању миграната у
САД, политичко руководство државе Тексас (оличено у Гувернеру Тексаса, припаднику
Републиканске странке Грегу Аботу и његовој „републиканској администрацији“), је
покренуло и спроводи акцију под кодним називом „Усамљена звезда“ (ваљда по угледу на
старе добре вестерн филмове о „правденој борби тексашких ренџера“, носиоца звезде,
„против дивљих домородаца и криминалаца који долазе из Мексика и узнемиравају мирне
беле насељенике“, који су им отели земљу). Циљ акције је јавно прокламован, спречити улазак
миграната из Мексика у Тексас и САД. Постављени циљ остварују, употребом физчког
присуства и постављањем физичких препрека, израдом ограда од бодљикаве и „жилет“ жице
(„Бринове спирале‒елементи“), препрека и ограда од различитих врста материјала (ограде од
различитих врста бетонских елемената, металних конструкција, зиданих препрека, на
копненом делу и плутајућих препрека ојачаних бодљикавом или „жилет“ жицом на реци Рио
Гранде), те ангажовањем наоружаних јединица НГ Тексаса, али и снага безбедности
(„Тексашког одељења за јавну безбедност“) државе Тексас (снаге полиције државе‒чланице,
снаге локалне полиције у локалним самоуправама, локалне снаге „Шерифске службе“), те
„добровољних“ наоружаних јединица грађана (који су по „заклетви“–легендарно „I do“),
помоћници снагa локалне полиције у локалним самоуправама и „Шерифске службе“, сврстане
у јединице милиције државе Тексас, а тежишно користећи материјалне ресурсе, наоружање и
опрему федералних власти. Наведене препреке и употреба „добровољних“ наоружаних
јединица грађана, ангажоване су под изговором спречавања нарушавања и угрожавања
приватних поседа дуж државне границе између Тексаса и Мексика (проширене на целу
територију државе Тексас дуж границе са Мексиком).
Гувернер Абот је је критиковао Бајдена и његову федералну „администрацију“ због
неспровођења закона о имиграцији и истакао уставно овлашћење које држава–чланица (у овом
случају Тексас) има да би се бранила од инвазије (непотпуно дефинисано у Уставу САД, да ли
„инавазија“ подразумева „оружани напад–инвазију“ или улазак миграната и усељеника, Устав
САД Члан IV, Одељак 4, „гарантује да ће САД–федерална власт‒штитити државу чланицу од
окупације и насиља“, наравно Абот игнорише Устав САД Члан I, Одељак 8, да је Сенат
надлежан за „позивање милиције рад спровођења закона Савеза, угушивању побуна и
одбијања инвазије“) јер се број миграната који пристижу на границу знатно увећао крајем
2023. године и почетком 2024. године, док се несугласице између политичких групација,
федералних и локалних органа власти када је реч о мигрантима првенствено на јужној
граници према Мексику настављају.
У сукоб и расправу око надлежности, али и спровођење мера имиграционе политике на
релацији „администрација“ држава (чланица)–федерална „администрација“, узеле су учешће и
друге државе‒чланице (укупно 26 држава–чланица, у којим су власт спроводе припадници
Републиканске странке, а републикански гувернери подржали су Гувернера Абота у његовом
сукобу са федералним властима), чије су одлуке углавном супротне Уставу САД (без одлуке
председника САД и федералних власти) и упутиле су припаднике Националне гарде својих
држава у Тексас „ради пружања помоћи у заустављању инвазије миграната у САД“, како је
изјавио Гувернер Абот.
Мере и „напоре“ администрације Тексаса у „спречавању доласка миграната“ подржале су
државе–чланице, у којим власт обављају представници Републиканске партије. Нарочиту
вербалну, политичку и материјлану подршку Гувернеру Аботу су пружили, Гувернер Рон Де
Сантис („Ron De Santis“‒Флорида, на власти Републиканска партија) и Бред Литл („Bred
Litl“‒Ајдахо, граничи се са Канадом, на власти Републиканска партија).
Карактеристично да ни приближно нису предузете мере, радње и поступци на „затварању“
државне границе према Мексику и спречавању уласка миграната у САД, а није покренута ни

21
медијска кампања као у Тексасу, у државама: Калифорнија (власт обаваља администрација
Демократске странке), Аризона (власт обаваља администрација Демократске странке), док су
у држави Нови Мексико (власт обаваља администрација Републиканске странке, гувернерка је
пореклом из Тексаса). Предузете су симболичне мере и пружена је симболична подршка, у
односу на све мере предузете у Тексасу. Све претходно наведене државе‒чланице САД се
граниче са Мексиком, а по подацима „са терена“ стиче се утисак да се сва лица која
мигрирају ка САД (одакле део наставља миграцију ка Канади) плански усмеравају из
ове три државе на границу са Тексасом ( тежишно гранични прелаз „Орао“‒„Eagle“).
Из држава–чланица које подржавају Гувренера Абота (Тексас) упућени су појединци из
састава Националне гарде, али услед супротности са одредбама Устава САД и федералним
законима који не омогућава гувернерима да ангажују НГ на територијама других
држава‒чланица (а да нису у питању елементарне непогоде и техничко–технолошке кризе и
катастрофе) без одлуке федералних власти, упућени су добровољци, који су претходно
раскинули уговор у НГ матичне државе‒чланице, а затим пријавили место боравка у
држави Тексас и склопили уговор са НГ Тексаса. За извршење задатака снаге НГ упућене
из других држава услед ограничења која намећу федерални устав и закони, нису у могућности
да ангажују опрему која је под савезном надлежношћу (моторна и борбена возила, наоружање,
ваздухоплове, гориво, мазиво, муницију, резервне делове итд.) већ користе средства из личних
извора (углавном цивилна теренска возила, наоружање у личном власништву и лично
прибављену одећу и опрему) али и део опрема НГ државе Тексас (која издваја финасијску
надокнаду федералној влади за коришћење наоружања, опреме и конструктивно–потрошног
материјала).
3.3. Ризици од сукоба и сепаратизма у САД
Мере које је предузела федерална администрација, али и одбијање њихове примене и
спровођења од стране власти државе–чланице, огледале су се у следећем:
Одлука Администрације председника Бајдена да упути позив Врховном суду, да пресуди у
корист имиграционе политике Демократске странке, те да својом пресудом обавеже власти
држава‒чланица, посебно Тексас, да спречи даљу изградњу препрека и баријера који савезним
органима (Гранична служба) отежавају или онемогућавају надзор над државном границом и
реафовање у хитним случајевима, изборила је одобрење Врховног суда.
Припадници федералне Граничне службе (становници Тексаса), одбили су да изврше
одлуку Врховног суда САД о уклањању ограда, препрека, бодљикаве и „жилет“ жице и
да ће наставити са изградњом ограде дуж државне границе Тексаса са Мексиком, а исто
су поступили и припадници НГ Текасас са одлуком Бироа Националне гарде–БНГ САД
(чиме је нарушен Устав САД, Члан IV, Одељак 1). Реакција федралних органа власти САД и
првенствено председника Бајдена, на одбијање налога Врховног суда је упућено упозорење да
ће предузети мере у складу са Уставом и законима САД, на ангажовању федералних
снага САД на уклањању препрека и ограда. 4
Гувернер Тексаса Грег Абот, је изјавио да је Тексас спреман за „невероватан случај да
председник САД Бахден федерализује Националну гарду“ (ма шта то значило, обзиром да
су надлежности око НГ подељене. Национална гарда је под командом гувернера
државе‒чланице, са задатком пружање помоћи полицијским снагама у очувања мира, реда и
јавне безебдноснти када су нарушене у значајној мери и у ванредном стању у држави у којој је
организована, али је уједно и компонента ОС САД–резервне снаге‒које по одлуци председника
САД, као део федералних снага САД, „дејствују у заштити општих државних–федералних
интереса“‒запажање аутора чланка). Абот је додао да ће „Тексас добити потпуну подршку, a
ja ћу наредити распоређивање додатних војних и ресурса за спровођење закона, како бих
затворио последњи део државне границе. Знате до сада смо изградили 805 километара зида
(ограде)“.
4https://happytv.rs/svet/nacionalna-garda-odbila-naredjenje-iz-vasingtona/692097/. Приступљено 02. фебруара 2024.
године.

22
Заменик гувернера Тексаса, Ден Патрик, саопштио је недвосмислено, да би поступање по
Бајденовој одлуци о ангажовању федералних снага САД о уклањању бодљикаве и „жилет“
жице коју је поставила Национална гарда Тексаса, довела до сукоба са органима за
спровођење закона и НГ Тексаса „нашом војском, на нашој националној граници, јер
радимо посао који амерички народ жели“ и да је „Национална гарда (Тексаса) спремна
да узврати, чека се само твоја (Бајденова) одлука“!, (изјава за „Foks njuz“, 26. јануара
2024.године), те да су спремни да штите интересе државе–чланице, називајући политику
актуелног председника САД „непромишљеном политиком отворених граница“. 5
„Ако створе ситуацију, цела Америка већ сада зна да ће се јасно видети да су демократе
спремне да преузму државу (Тексас) која функционише под нашим уставним правом да
штити наш народ“ додао је Патрик 6 .
У реторичком и политичком сукобу међ водећим политичким странкама у САД учешће је узео
и изабрао „страну у сукобу“ и тренутни премијер Канаде, Џастин Трудо 7 , својом изјавом „да
би победа Трампа на председничким изборима у САД штетила интересима Канаде“.
Закључак
Страх од могућег сукоба федералних и државних јединица, након одлуке Врховног
суда САД и Бироа Националне гарде САД о уклањању препрека са државне границе, те
одбијање споровођења истих, присутан је код дела грађана САД. Изјаве федералних
власти и власти државе‒чланице и дубока подељеност која је кулминирала по питањима
имиграционе политике (али је започела још у вођењу спољнополитичких питања у
односу на сукоб Русије и Украјине и Израелаца и Палестинаца), додатно повећава
напетост у међусобним односима политичких, пара‒политичких, пара–економских и
пара‒националних структура моћи у САД, а везано за надлежности у спровођењу
миграционе политике.
„Оштра“ реторика и поступци, како федералне „Администрације“, тако и
администрације држава–чланица, у суштини неодговорне изјаве и поступци руководства
две ривалске странке које се боре за предност на изборима за председника, довеле су САД
у политичку и безбедносну кризу. Може се слободно рећи да је наведено поступање
руководства Демократске и Републиканске странке довело и до уставне кризе у
САД–„тихог државног удара“‒једностраним тумачењем Устава САД (уважавањем само
оних делова Устава који су у корист једне или друге стране), одбијањем поступања у
складу са одредбама Устава САД, посебно у питањима надлежности употребе
Националне гарде (компоненте ОС САД) и одбијањем извршења налога Врховног суда
САД који су противни интересима једне или друге политичке партије.
Наведена реторика и поступци кулминирали су изјавама државнијх и партијских
руководилаца да је „могућ и оружани сукоб између компоненти ОС САД, снага
безбедности федералног и државног нивоа, те између федералних војно‒безбедноснох
снага и наоружане милиције (наоружаних грађана) државе-чланице“, те да је могуће и
„одвајање–сепаратизам појединих држава‒чланица услед непоштовања уставних и
5https://www.republika.rs/svet/svet/508930/teksas-uputio-ultimatum-dzo-bajdenu. Приступљено 02. фебруара 2024.
године.
6 https://srbin.info/svet/nacionalna-garda-teksasa-spremna-da-uzvrati-upozoravaju-bajdena-pravite-gresku/. Приступљено
02. фебруара 2024. године.
7Џастин Пијер Џејмс Трудо (енглески–„Justin Pierre James Trudeau“), познат по аплаудирању припаднику
нацистичке војске (Јарослав–у Хунка–и, припаднику 1. Украјинске добровољачке дивизије, то јест 14. дивизије
„SS‒Freiwilligen Division Galizien“) 22. септембра 2023. године у парламенту Канаде. Џастин Трудо је иначе у
политичким круговима познат као експонент пара‒милитарних, пара–политичких, наднационалних и економских
паралелних центара моћи у међу англосакоснким властодршцима, као и пронацистичким удружењима који су на
крају Другог светског рата под заштитом Енглеских и САД обавештајних структура емигрирали на Амерички
континент. https://srbin.info/svet/nacionalna-garda-teksasa-spremna-da-uzvrati-upozoravaju-bajdena-pravite-gresku/.
Приступљено 02. фебруара 2024. године.

23

законских права држава–чланица“.
Остају отворена питања:
1. Да ли ће доћо ди оружаног сукоба између компоненти ОС САД и грађанског рата
у појединим државама-чланицама?
2. Да ли ће Тексас формирати сопствене оружане снаге?
3. Да ли је могућ сепаратизам и одвајање појединих држава‒чланица од САД?
На основу претходно саопштеног, општа претпоставка је да је медијска
„драматизација“ свих догађаја на много вишем степену од стварних догађања, за шта су
се већ деценијама (у сукобима широм света, где прво изврше медијску припрему, а затим
директно учествују у информисању подржавају агрессивну политику САД и њених
марионета) специјализовали, „VOA“‒(„Глас Америке“), „CNN“, „BBC“, „Sky News“,
„Radio Liberty“–(„Радо Слободна Европа“), који заступају ставове Демократске странке.
До оружаних сукоба на територији државе Тексас може доћи, али првенствено између
наоружаних грађана („парамилиција Тексаса“), те војно‒безбедносних (граничних,
полицијских и „шерифских“) снага федералних власти и државе Тексас са илегалним
мигранатима, односно између криминалних структура са обе стране државне границе (у
Мексику и Тексасу) током проласка миграната. Оружани сукоб међ компонентама ОС
САД (НГ Тексас и федералних снага) је мало вероватан јер оружани сукоб, односно
грађански рат не одговара ни Демократској странци, ни Републиканској странци, ни
паралелним центрима економско-политичко-војне моћи у САД, јер би исти довели до
пада утицаја САД на међународној сцени што им није интерес. Треба имати у виду да
постоји могућност „преливање“ на територију САД оружаних сукоба који се непрекидно
одвијају на територији Мексика између државних војно–безбедносних снага и дела
корумпираних органа државне власти и нарко картела, али је процена да ће тада
испољити заједничку реакцију и федералне војно‒безбедносне снаге САД и
државе–чланице на „сузбијању опасности“, те је могућ излив „акомулираног беса“ на
суседну државу ‒ Мексико (што за сада не одговара паралелним центрима економско-
политичко-војне моћи у САД, али се не може искључити у наредним годинама).
Тексас поред економске моћи којом располаже, као и бројем становника у оквиру
САД није у могућности да формира сопствене оружане снаге, јер не располаже довољним
материјалним ресурсима за исто.
Наведени чин би био третиран као побуна, те би сходно уставним и законским
одредбама, савезна администрација, ангажовала ОС САД на спречавању
сепаратистичког деловања употребом силе.
Сепаратизам, односно одвајање Тексаса од САД, без обзира на економску моћ којом
располаже Тексас није вероватан. Првенствено јер би се наведени чин од стране Савезне
Администрације третирао као побуна, те би сходно уставним и законским одредбама
савезна администрација ангажовала ОС САД на спречавању наведеног, што не одговара
ни Демократској странци, ни Републиканској странци ни паралелним центрима
економско-политичко-војне моћи у САД, јер би исти довели до губитка унутрашње
политичке моћи и утицаја САД на међународној сцени што није интерес ни једној од
сукобљених „страна“.
Суштина целокупног „сукоба“ у владајућим и паралелним центрима економско-
политичко-војне моћи у САД је у јакој реторици и предузимању мера које не доводе
интересе САД ни на унутрашње–политичком ни на спољно‒политичком плану у
критичну ситуацију, али стварају услове за „стицање политичке предности над
супротном политичком и економском страном“ пред предстојеће изборе за председника
САД.