Сретен Егерић: Где је нестала украјинска контраофанзива

пише специјални саветник директора Српско-руског центра “Мајак” пуковник Сретен Егерић

 

Навршавило се три месеца од званичног почетка „контранаступљенија“, односно „контраофанзиве“ украјинске солдатеске. Добро поткрепљена наоружањем, војном опремом и убојним средствима, обавештајним подацима, логистичким ресурсима (погонски материјали, аретикли хране, санитетска опрема) и обученим јединицама по „врхунским НАТО стандардима“, „контраофанзива“ се врти у круг. Медији, политичка и војна руководства „Колективног запада“ су зачуђени висином траве у равницама Новорусије која омета њихове генијалне замисли.

 

Крајем 2022. године, у почетку стидљиво, а затим све јасније и гласније, политичка, војна, финансијска и медијска врхушка Вашингтона, Брисела и Варшаве, је бучно и славодобитно најављивали контраофанзиву украјинских ОСУ (укр. ЗСУ–„Збройнí сили Украјинï“), ојачаних снагама НАТО припадника у виду такозваних добровољаца и опремљених свом доступном савременом НАТО техником. Најављивана за крај 2022. године, па током фебруара и марта 2023. године, те за пролеће и мај месец 2023. године, „контраофанзива“ је званично почела током ноћи 3./4. јун 2023. године. Сем рокова који су дефинисали почетак „контраофанзива“, јавно су саопштавани и општи правци њеног извођења: Запорожје‒Орехово‒Токмак‒ Мелитопољ (главни правац дејства), Первомајскоје‒Доњецк–Мариупољ (помоћни правац дејства) и Херсон–Каланчак‒Красноперкопс на Криму (помоћни правац дејства), наведени правци су иначе дефинисани као највероватнији правци дејства украјинских снага и од стране аналитичара (представника Српско‒руског центра „Мајак“) у Србији 3. септембра 2022. године на једном од водећих ТВ медија.

 

Бучно најављивана путем медија, „контраофанзива“ је неколико месеци стидљиво одлагана и оспоравана од дела припадника режима у Кијеву (који су врло брзо и ефикасно „ућуткани“),  под разним изговорима, „да још није време за контраофанзиву“ јер ЗСО не располаже довољним бројем обучених јединица и да није попуњена наоружањем, војном опремом, убојним и погонским средствима. Иако је притисак из центара моћи САД и ЕУ, као и непосредних украјинских суседа растао из седмице у седмицу, подржан медијским манипулацијама (протурањем лажних информација о стању у Војсци РФ, сукобима унутар руководства ОС РФ, непостојећим успесима украјинских ЗСО). У том период је извођен један од највећих бојева током СВО на простору Новорусије, уништавање украјинских ЗСО у рејону Бахмута. Поред незнатног отпора појединаца политичко и војно руководство у Кијеву је врло брзо подлегло притисцима и заблуди о својој премоћи, те је приступило извођењу нападне операције, односно „контраофанзиве“, колико у жељи да удовољи захтевима ментора „Колективног запада“ толико и да оправда материјална улагања у свој систем, али и да прикрије масовну корупцију и отуђење како наоружања, војне опреме и убојних средстава чијом је пролиферацијом извршено опремање наоружаних покрета и група на кризним жариштима Блиског и Средњег истока, те Екваторијалне Африке, тако и отуђењу огромних количина финансијских средстава који су наводно уложени у украјинске ЗСО (по признању МО Украјине око 100 милијарди евра за годину дана, што чини приближно око дваипо годишња војна буџета Руске Федерације).

 

У припремама за „контраофанзиву“ ментори „Колективног запада“ су уложили видан напор у припреми украјинских ОСУ, који се огледао у:

  • моралној и психолошкој припреми јавног мњења на „Колективном западу“ и украјинског становништва, медијским деловањем, садржаним у потпуној блокади протока информација о тада веажном боју за Бахмут у ком су ОСУ претрпеле катастрофалне губитке у  људству, наоружању и опреми, ширењу лажних информацијама о „успесима ЗСУ“ на бојном пољу, те помпезним најавама о достављању „свемоћног и до тада невиђено ефикасног наоружања НАТО и његових савезника“ укрјинским ОСУ које ће „преокренути ток рата“,
  • обавештајној припреми, која се манифестовала прикупљањем података из различитих извора о стању у Војсци РФ, планирању и извођењу диверзантских и терористичких акција према Руској Федерацији, пласирањем дезинформација о негативном стању у политичком, војном и економском систему Руске Федерације и пласирањем информација о позитивном стању у политичком, војном и економском систему режима у Кијеву,
  • тактичкој припреми, извршењем обуке око 30.000 припадника ОСУ (еквивалента осам до десет бригада) у Пољској, Немачкој Француској, земљама Бенелукса, Британији и САД, у тактичким радњама и нападним борбеним поступцима, те обуци за управљање и коришћење додељених борбених средстава,
  • техничкој припреми, достављање ОСУ борбених система за ватрену подршку (достављено је око 700 артиљеријско‒ракетних оруђа различитих калибара и система, од 105mm до 155mm, у око 14 модела), артиљеријско–ракетних система за ПВО (у око 10 модела), те достављање оклопних борбених и неборбених возила (достављено је око 2.200 оклопних возила у око 40 различитих модела),
  • материјалној припреми, кроз пружање финасијске подршке, обезбеђење убојних и погонских средстава за све борбене систем, обезбеђење резервних делова за све типове возила, обезбеђење артикала хране, одеће, обуће, санитетског материјала,
  • попуну ОСУ људством, ангажовањем припадника регуларних снага НАТО и његових савезника под легендом „добровољаца“ и „плаћеника“, првенствено припадника специјалних јединица и специјалиста за руковање сложеним борбеним системима у броју од 8.000 до 10.000 припадника.

 

У жељи да задиве своје менторе из САД, Велике Британије и ЕУ, те да оправдају огромне људске и материјалне ресурсе који су уложени у ОСУ, несразмерно постугнутим резултатима на бојном пољу, пруженој политичкој, економској и медијској помоћи и подршци режиму у Кијеву, крајем 2022. и током 2023. године, политичко и војно руководство у Кијеву је одлучило да почетком јуна, покрене дуго најављивану „контраофанзиву“. Иако ОСУ нису  биле у потпуности припремљене за операцију широких размера, током ноћи 4. јуна 2023. године, уз масовну ватрену артиљеријско‒ракетну и делимичну ваздухопловну подршку, дејствима извиђачких одреда јачине ојачане чете на правцима: Запорожје‒Орехово‒Работино, Часов Јар–Ивановска‒Клешчевка, Первомајскоје‒Пески–Доњецк и Херсон–Каланчак, као и дејствима убачених извиђачких или остављених терористичких група на простору Новорусије и Белгородској области РФ отпочело  је извођење „контраофанзиве“, ангажовањем у првом ешалону првенствено борбених средстава добијених од НАТО (велике наде полагане су у борбена возила Бредли М2А2 и тенкове Леопард 2А4 и А6, који су се неславно већ током првих дана заглавили у минскоексплозивним препрекама Војске РФ, а затим су уништавани различитим борбеним системима).

Помпезно најављивана у медијима (посебно на „Колективном западу“, а нереално су преношене информације и од већег дела медија у Србији) да ће у три фазе, у трајању од 10 до 15 дана ОСУ успешно извести нападну операцију, пробити систем одбране руских снага на правцима напада, поразити снаге Руске Федерације на правцу: Запорожје–Орехов‒Токмак–Мелитопољ, извршити стратегијско ширење јединица ОСУ у дубини одбране снага у Новорусији, раздвојити снаге РФ на два дела и избити на обале Азовског мора, међутим „контраофанзива“ траје већ 90 дана.

Стварна ситуација на бојном пољу после 90 дана извођења нападне операције ОСУ, се огледа у следећем, ОСУ су успешно изводиле напад у претпољу. Веома је значајно разјаснити термин претпоље, оно обухвата земљишни простор са свим природним и вештачким објектима, протеже се у дубини (на удаљењу) од 15 до 20 километа испред главних одбрамбених положаја, у претпољу се уређују водне и четне отпорне тачке и положаји, на којима се размештају снага предњих одреда јачине ојачане чете до батаљона, разноврсног састава (пешадијског, механизованог, тенковског, артиљеријског, инжињеријског), са врло широком применом запречавања, посебно применом свих врста противоклопних препрека, уз масово запречавање међупростора, крила и бокова минско‒експлозивним средствима (протитенковске мине, фугасе) и штите се ватреним средствима.

Узимајући у обзир претходно саопштено, као и изјаве највишег државног и војног руководства режима у Кијеву, украјински борбени састави су у претходних 90 дана изводили „контраофанзифу“ фактички према борбеном осигурању Војске РФ, а да нису у потпуности избили пред предњи крај одбране (сем на неколико тачака, у рејону села Работино и рејону Бахмута), односно главну одбрамбену линију одбрамбеног систем руских ОС.

 

Анализирајући досадашња дејства у „Летњој контраофанзиви“ (сада званичан назив Кијевског режима за нападну операцију коју изводе ОСУ) највише државно и војно руководство режима у Кијеву је саопштило да су ОСУ остварили „напредак и заузеле“ 248,8 километара квадратних територије, те да су на Запорошком правцу избили на линију: Копани–Работино–Вербово (Вербовске лесне заравни)–Тарасивка, са уклињеним снагама у рејону села Работина ширине око 10 километара и дубине око 5 километара (где су снаге ОСУ, фактички ушле у такозвани ватрени џеп и изложене су уништавајућим ватреним ударима, како ВКС РФ, тако и армијске авијације РФ, те артиљеријских и других јединица ОС РФ, првенствено са чела, а затим и са бокова).

Да би читаоцима било једноставније да разумеју „успех“ украјинских ОС, илустроваћемо то податком да земљишна просторија у делу Срема оивичена насељеним местима: Стари Бановци, Стара Пазова, Војка, Шимановци, Добановци, Сурчин, Батајница, Нови Бановци, обухвата површину од око 230 километара квадратних.

 

Овај „успех“ режим у Кијеву је постигао ангажујући око 100.000 војника и око 2.500 борбених возила у различитим фазама „контраофанзиве“, при чему је у директним сукобима са снагама борбеног осигурања, под ватреним ударима ваздухопловних и артиљеријских снага Војске РФ и на минско‒експлозивним препрекама изгубио око 70.000 припадника ОСУ (од чега око 42,8% чине неповратни губици–погинули), губитак око 70% ангажованих оклопних возила точкаша и губитак око 40% ангажованих оклопних возила гусеничара добијених као помоћ од САД и њених савезника (од којих су око 35% неповратни губици‒потпуно уништена возила, око 30% возила је остало на „ничијој земљи“ и није их могуће евакуисати, а остатак возила је евакуисан у ремонтне капацитете). Карактеристично је да су у рејон села Работино ОСУ изгубиле велики број оклопних возила, да је око 126 оклопних борбених возила (у 20 различитих модела и типова) остало оштећено или уништено на „ничијој земљи“ (и није их могуће евакуисати услед непрекидног ватреног дејства Војске РФ артиљеријско‒ракетним оруђима, борбеним хеликоптерима и беспилотним летилицама). Светски медији последње две седмице рејон села Работино све чешће називају новим Бахмутом, поистовећујући бој за Бахмут са катастрофалним губицима људства ОСУ и огромне губитке у борбеним средствима ОСУ у рејону Работина.

 

Након три месеца извођења борбених дејстава све чешће се поставља питање како у јавности, тако и код трезвенијих политичких, војних и економских руководилаца „Колективног запада“ дали је „контраофанзива“ ОСУ отпочела недовољно припремљена, дали је уопште била потребна, дали су циљеви и рокови постављени за реализацију нападне операције били реални и дали постигнути „резултати“ оправдавају огромне губитке ОСУ у људству и борбеним системима.

Већина разумних и трезвених лица поставља себи питање оправданости и ефикасности „контраофанзиве“. Већина, сем вршиоца дужности председника Украјине, Зеленског и његових ментора, истомишљеника, саучесника и острашћених реваншиста у САД, Великој Британији и ЕУ, мада и њима постаје јасно да је „контраофанзива“ ОСУ претрпела неуспех и „нестала“ (можда и „због високе траве, шумских појасева, великог броја минских поља“) првенствено услед заслепљености мржњом према Русији и лично према човеку који се налази на челу Русије, што их је омело у реалној процени ситуације.