Уз највише војне почасти на основу указа председника Александра Вучића, данас у Сремским Карловцима у присуству високих државних званичника и великодостојника СПЦ, као и потомака породице Стратимировић, у порти сремскокарловачког Манастира Ваведење Пресвете Богородице су похрањени посмртни остаци генерала Српске Војводине Вожда Ђорђа Стратимировића (1822- 1908) који су ексхумирани у Бечу крајем прошлог месеца. Делегација Српско-руског центра је била у саставу директор Владимир Пребирачевић, специјални саветник Дејан Самарџић и члан Мајак тима Огњен Јоксовић.

Александар Ђурђев је председник Одбора за повратак посмртних остатака Вожда Ђорђа Стратимировића који је са породицом Стратимировић и осталима који су допринели предано радио на повратку Вожда кући на вечни починак.

Ђорђе је избио у први план, када се сукобио на Угарском сабору у Пожуну, са Лајошом Кошутом. Кошут је био национални вођа Мађара, а Стратимировић је затражио аутономију за Србе у оквиру Угарске. Почетак револуције 1848. године га је затекао у Новом Саду, где је он на челу Српског покрета. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, где је Ђорђе Стратимировић заступао Кулпин, изабран је за председника Главног одбора народа српског који је требало да руководи устанком. Постаје он као поручник у оставци, „војни вођа“ побуњених Срба у Војводини. Радио је на стварању српских војних логора и организацији српске народне војске. Током мађарско-српског рата однео је као војни командант много победа. До доласка војводе Стевана Шупљикца водио је све војне послове и био централна личност српског покрета. Стојећи на челу напредних, демократских и антиаустријских расположених кругова у српском грађанству, долази у сукоб са патријархом Јосифом Рајачићем „управником народа“. Патријарх је искористио неке неуспехе српских војних снага да га смени са положаја врховног војног заповедника. Победом контрареволуционарне и конзервативне струје, с Рајачићем на челу, Стратимировићева улога у другом раздобљу покрета била је мање значајна. Главнокомандујући српске народне војске постао је аустријски човек – Фердинанд Мајерхофер, а потом и аустријски генерал Србин, Кузман Тодоровић.

 

После слома револуције 1849. године ступио је поново у аустријску војску и од чина коњичког потпуковника дошао до чина генерал-мајора. Пензионисан је 1859. године а до тада је у неколико махова вршио поверљиве дипломатске мисије за Аустрију у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији. Два пута био је посланик у Државном Угарском сабору у Пожуну, а неколико пута посланик на српским народним-црквеним саборима у Карловцима. У току политичке делатности бавио се писањем и новинарством.

После црногорске војно-дипломатске мисије Ђорђе се поново оженио. Венчао се 28. априла 1854. године у Бечу са Албином плем. Бековом.

Од 1873. године станује у Новом Саду. У српско-турском рату 1875. године ставио се на располагање српској влади, али је осумњичен да ради за интересе Аустрије, па је морао напустити Србију.

Многе Стратимировићеве политичке акције, нарочито веза са мађарском емиграцијом из шездесетих година, односно са чешким политичарима, конспиративне акције у вези с решењем Источног питања, као и сарадња са двором у Бечу, још нису довољно расветљене.

Напустио је 1863. године сасвим аустријску државну службу. Учествовао је као посланик на српским црквено-народним саборима, 1861. и 1865. године. Шест година је у црквеном сабору заступао интересе града Великог Бечкерека, где је изабран. После 1877. године повукао се из јавног живота и преселио у Беч, где је живео повучено све до своје смрти 15. децембра 1908. године.