Вања Вученовић: Лукашенко и неосвојива белоруска тврђава
Пише: Вања Вученовић специјални саветник у Српско-Руском центру “Мајак”
Убедљивом победом на председничким изборима у Белорусији и огромном подршком од скоро 80 посто освојених гласова, Александар Лукашенко је обезбедио себи шести мандат по реду. Извесно, белоруски народ је већински поново изабрао пут националног поноса, суверенитета, политичке и економске стабилности, рекавши још једном недвосмислено „не“ магловитим и неуверљивим обећањима опозиционих политичара који су понудили пут у неку наводну ружичасту будућност.
Агресивна пропаганда и разноразни спин доктори, махом они западначки, који су свих ових година били ангажовани на рушењу Александра Лукашенка, тачније белоруске државе, нису се померили са почетне тачке у реализацији овог задатка.
Упркос организованој машинерији која је била уперена против актуелног председника, читава операција свргавања Лукашенка практично је била предодређена на неуспех.
Зашто Лукашенко није лака мета за одстрел? Постоје два основна разлога који његову владавину чине сигурном, могло би се рећи и недодирљивом.
Прво, постоје опипљиве чињенице и резултати против којих се ове групације, иначе обучене за обарање легално и легитимно изабраних власти широм света, нису могле супротставити. Стандард грађана Белорусије је добар са jaсном тенденцијом пораста, за шта је заслужна национална економија која је постављена на здравим темељима. Белорусија је држава социјалне правде. Белорусија је земља са готово стопостотном запосленошћу, реч је о уређеном друштву у коме криминала практично и да нема. У овој држави влада строгост, али постоје и систем и поредак као и изражен јавни морал.
Аутор овог текста се и сам уверио у наведено стање, пошто је у неколико наврата службено одлазио у Белорусију. Када говорите о Белорусима, онда говорите о људима који изнад свега воле своју Белорусију и који су дубоко свесни улоге коју њихова земља има на сложеној геополитичкој табли тог дела света.
Ради се о народу који је неколико пута током 20. века платио високу цену слободе подневши огромне жртве како би ту слободу и сачвао. Јасно је народу Белорусије да сви они који им нуде брза решења, ружичаста обећања и перспективе, разноразне демократизације и либерализације, то не раде зарад бољитка Белорусије него најчешће зарад огољеног личног интереса или зарад интереса налогодаваца који се пословично налазе ван граница земље.
Већ отрцана фраза како је важно да „диктатор Лукашенко оде са власти па па ће све бити боље”, чини се да није довољно убедљив аргумент. Могли су Белоруси много тога да науче из нашег српског примера из 2000. године и да лако схвате шта револуције надахнуте обећањима о светлој будућности могу на крају да изроде. Ништа добро сем рушења и девастације државе, што и у белоруском сценариу вероватно и јесте коначни циљ.
Када говоримо о другом разлогу који председнику Лукашенку обезбеђује сигурност као и личну аутономију у погледу пројектовања развоја Белорусије у будућности, онда је то засигурно геополитички положај ове државе на истоку Европе. Као земља која на западу граничи са Русијом са којом је прожета мноштвом историјских, духовних и економских веза она улази у сферу природних геополитичких и геостратешких интереса Русије. Белорусија је данас и последњи бастион одвраћања НАТО пакта од западних граница Русије.
Након Украјине, Русија више не може себи дозволити луксуз неког новог вршљања у њеном оближењем „дворишту“. Зато се Белорусија и Лукашенко морају сачувати и од помисли о могућем понављању неког новог „украјинског сценарија“, и то по сваку цену. Ипак, у овом тренутку не постоји та земаљска сила која би могла срушити „белоруску тврђаву“ са таквим одбрамбеним штитом у залеђу.
Када говоримо о односима и сарадњи Србије и Белорусије данас, онда бисмо са задовољством могли констатовати да су они у данаш на изузетно високом нивоу. Тако би требало да остане и у будућности. Традиција дубоко пријатељских односа постоји, за све оне код нас који су кратког или селективног памћења, још од давне 1999. године и НАТО агресије на нашу земљу.Тадашњи и садашњи председник Белорусије, Александар Лукашенко, био je једини светски лидер који је, будући свестан невиђене неправде која је нанета нашој земљи, јавно понудио подршку и помоћ Србији и напаћеном српском народу.
С друге стране, Белорусија није признала нити ће признати Косово, већ ће и на међународној позорници у многим важним питањима наступати солидарно са Србијом, следећи њене интересе. То је, сложићемо се, израз пријатељства и сарадње који се у међународним односима не среће често. Србија нема много искрених пријатеља. Баш зато, себи не би смела дозволити луксуз да се пријатељства са Белорусијом олако одрекне.
