Вања Вученовић: Аја Софија и геополитика неоосманизма
Пише: Вања Вученовић специјални саветник за међународне односе и геополитику у Српско-Руском центру “Мајак”
Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган је својим указом претворио Аја Софију (Свету Софију) у џамију. Свечано као џамија отворена је 24. јула 2020. године када је одржана и прва масовна молитва муслиманских верника. Ова велелепна црква утемељена за време императора Источног Римског царства Јустинијана, бивша је православна патријаршијска саборна црква са седиштем у Истанбулу.
Иако је овај догађај, по скромном мишљењу аутора ових редова, прошао недовољно запажено, он представља крупни геополитички потрес који ће сасвим сигурно променити архитектуру међународних односа у деценији која је испред нас. У сваком случају, примарно, реч је о питању верског карактера, јер недвосмислено говори о новом повлачењу хришћанске цивилизације пред нарастајућом исламском силом. Ипак, он се напросто не сме посматрати изоловано од новог правца деловања савремене Турске.
Испрва стидљиво промовисан у мандату некадашњег чувеног турског министра спољних послова Ахмета Давутоглуа, који се може одредити савременим родоначелником такве идеологије, неоосманизам је са случајем Аја Софија званично етаблиран као званичан курс турске спољне политике.
Ради се о турској националистичкој, исламистичког идеологији која заговара већи политички ангажман и присуство данашње Републике Турске на великом геополитичком простору некадашњег Османског царства. Неоосманизам тежи и обнављању политичко-културолошког утицаја некадашње османске империје на свим оним територијама које је држала под својом контролом. Нема сумње да у овај гломазни ареал улазе географски простори Закавказја, Средње Азије, Блиског истока па и сам Балкан, где се налази и Србија.
Зато се као адекватно у овом тренутку намеће питање ко је способан да ефикасно обузда овакав силовит и организован турски налет који лако може довести у питање опстанак хришћанске Европе или макар онога што је од такве Европе данас преостало? Каква ће бити улога Русије, као најмоћнијег стожера окупљања истински хришћанског света, у свему томе? Вероватно суштинска и одлучујућа. Или у погледу директне конфронтације са Турском, или у расподели интересних зона на оним територијама на којима се геополитички, верски и културолошки утицаји преламају и укрштају.
Опет, с друге стране, поред оваквих настојања Турске, постоје и појаве метафизичке природе које могу обуздати готово сваку земаљску силу.
Аутор ових редова се оправдано пита да ли је могуће истерати Бога из светиње на тако приземан начин што ћете прекрити иконостасе и мозаике на којима су приказани Христ, арханђели и свеци. Не сећам се да је то некоме дугорочно на земљи пошло за руком, а и сваки онај ко би потезао за таквим чином, није се могао похвалити тиме да га је пратила нека срећа. Ипак, Света Софија није ни обична хала нити механа, већ угаони камен двомиленијумске хришћанске традиције, што би и време које је пред нама и крупне геополитичке промене које ће ускоро запљуснити свет, то симболично и суштински могло показати.
