Владимир Пребирачевић: У Црној Гори се ситуација не смирује

Пише Владимир Пребирачевић
Директор Српско-Руског центра “Мајак”

У Црној Гори се ситуација не смирује него је све компликованија кaко дани одмичу. Најава поновног покретања литија власт у Црној Гори је дочекала офанзивно. Пример те офанзиве је и рушење конака манастира код Улциња као и накнадни покушај легализације таквог безбожничког чина. Власт као да више нема курс којим се креће него креира кризе различитих нивоа и све више се губи повлачећи лоше потезе. Следећи пример је покушај прекрајања изборне воље у Будви и покушај смене градоначелника и постављање својих послушника на руководећа места.

Манипулисање бројем заражених корона вирусом за које се тврди да их нема а уједно се забрањују литије јер се на тај начин вирус шири је још један од парадокса. Како је то могуће? ако више нема заражених у Црној Гори како онда литије представљају претњу по здравље поставља се као логично питање осим ако се не мисли на опстанак власти у Црној Гори. Србија се оптужује да покушава да сруши власт у Црној Гори. Србији се прети НАТО алијансом и поред заједничког страдања 1999 године. Удружују се са осведоченим непријатељима Срба у региону па чак се и не двоуме да и јавно ударе по Србији при чему би успех требао да је загарантован то је старо правило на Балкану уназад тридесет година. Али сад се званична Србија мудро држи на дистанци без великих и тешких речи.

Многи то коментаришу као одсуство реакције па чак и као подршку властодршцима у Црној Гори али да ли је заиста тако? Да ли држава треба сваки покрет или сваку акцију била она дипломатска или другачијег карактера да најави кроз медије и свима објасни до најситнијих детаља шта ће да уради. Наравно да не. На држави је да преузме све могуће мере како би се народ заштитио али и Српска Православна Црква која је овде мета на идентитетском нивоу али и њена вредна имовина на нешто приземнијем нивоу.

Улагање у српску заједницу у Црној Гори као и стална активност на окупљању и умрежавању Срба са осталим Србима у региону доводи до јачања способности на одбрану од сваке врсте напада и то нам мора бити задатак свуда где Срби живе. Следећи задатак је заштита људи јер ће се у противном тренутни сукоби пооштравати и добијаће на већем интезитету. Уз све то јачати матичну државу коју једину имамо економски и војно колико год је могуће сопственим средствима како би задржали људе у Србији да живе и раде и стварају породице. Србија мора да се економски развија како би обезбедила опстанак али би и на тај начин као довољно економски и војно снажна држава пацификовала би своје непријатељско окружење јер би их одвратила од непријатељских активности.

Само снажна и јака Србија је гарант опстанка српског народа ван Србије. Савезништва која мора појачавати са Русијом и Кином су још један гарат опстанка али и обезбеђење поштовања интереса Србије и Српског народа.