Вања Вученовић: Црна Гора и геополитика деструкције Србије

Пише: Вања Вученовић
Специјални саветник за геополитику и међународне односе у Српско-Руском центру “Мајак”

Разлоге актулених сукоба на релацији Србија – Црна Гора немогуће је тражити само у политичкој димензији како се то најчешће настоји погрешно представити.

Извориште проблема који данас до усијања оптерећују односе две земље налазе се изнад свега и пре свега у разлозима стратешке и геополитичке природе. Подсећања ради, Црна Гора је пре тачно три године примљена у пуноправно чланство НАТО пакта. Управо ће тај чин, на симболичкој равни али и у суштинском смислу, означити прекретницу и почетак суноврата српско-црногорских односа.

Ратови покренути и потпиривани на територији некадашње СФРЈ почетком деведесетих година прошлог века, који су у својој „коначници“ имали за циљ дробљење и уситњавање српског животног простора и сламање доминације српског фактора, свој (не)очекивани епилог добијају у актуелном вишедимензионалном обрачуну званичне Подгорице са српским народом и његовим културним и духовним идентитетом.

Владајућа црногорска политичка каста, неокомунистичка номенклатура, вођена ситним ускосопственичким интересима, „оперисана“ и од најмањег осећаја припадности истински православном свету и српском пореклу, олако је пристала на то да буде реализатор политике насилног етноинжењеринга с јасним циљем потирања и најмањег присуства српског националног бића у Црној Гори.

С обзиром на то да рукопис „црногорског сценарија“ неодољиво подсећа на рукописе који су остављани приликом ефектног решавања „српског питања“ у Хрватској, Босни и Херцеговини и Словенији, није потребно много памети да би се дошло до закључка да иста „кухиња“, идентична инострана невидљива рука у овим данима закувава „чорбу“ и у некадашњој Српској Спарти.

Дакле, потези црногорског режима су се савршено уклопили у шири геополитички контекст потребе завршетка процеса прекомпоновања снага на Балкану који је у одређеном смислу настављен крајем 20. века, а где консолидованом српском фактору, ни по коју цену, не може бити места. Пријемом Црне Горе у сферу атлантистичких интереса, привремено је затворен НАТО круг на Балкану, осујећен сваки покушај стабилизације Србије и оних географских простора на којима живе Срби.

Међутим, прилике на глобалном нивоу су се променилe до непрепознатљивости, и то само у неколико последњих година. А црногорске власти ужурбано и нервозно спроводе туђу, наметнуту агенду, а успех у реализацији исте јесте и услов њиховог опстанка, ако се више о било каквом опстанку начетог, дотрајалог и искомпромитованог режима у овом турбулентном историјском тренутку за Црну Гору уопште може и говорити.

Неко је добро и оптимално проценио да је сада баш тај прави, можда и последњи погодан тренутак да се једном за свагда заврши са „српским питањем“ у Црној Гори. Отуда и оволика нервоза, бруталност, исхитреност и нетактичност у потезима које повлачи Ђукановићев режим.

Јасно је и њему, као искусном и превејаном политичару, да се свет се у овим данима убрзано и драматично мења, а да ће измењене геополитичке прилике у свету последично запљуснути и простор Балкана. Оне силе које су некада безрезервно подупирале његову вишедеценијску владавину и политику, данас већ праве опрезну али сигурну одступницу. Јер, дато му је исувише времена и исто толико безграничне власти како би извршио наређење, а ипак и поред свега тога, свих ресурса које је имао на располагању, очекивани резултат је изостао.

Десило се још нешто што је мало ко могао очекивати. Десио се и, за дивно чудо, пробудио српски народ у Црној Гори, поносно и пркосно показавши да је одлучан да као никада раније одбрани право на своје постојање. И да јасно покаже да нема те геополитике коју је могуће спроводити, а која притом не рачуна на постојање српског фактора.

Ниједна геополитика није јача од снаге пробуђеног српског народа. А све оно што је настављено деведесетих година на овим нашим просторима, а што смо помињали раније, неће бити довршено све до тренутка док сами Срби на тако нешто не дају свој недвосмислен пристанак. Срби нису склони предаји, издаји или дефетизму. Зато, дубоко верујем да се то неће десити – никада.

Текст преузет са портала Српска аналитика