Владимир Пребирачевић: У региону тиња хибридни рат против Срба

Пише директор Српско-Руског центра”Мајак”

БИХ:  Недавно је у главном граду Босне и Херцеговине, Сарајеву, у тамошњој католичкој цркви одржана миса посвећена жртвама чувеног Блајбурга. Владика Српске Православне Цркве, Хризостом, безуспешно је апеловао да се тако нешто не чини у Сарајеву, јер такав чин значи поновно копање по старим ранама и дизање нових тензија у већ ионако нестабилном региону.

Било је чак и отворених протеста против овог чина у режији оних организација којима није блиска идеологија “невиних” који су страдали у Блајбургу. Међутим, све то није омело кардинала Винка Пуљића да своју замисао проведе у дело. На одржаној миси, из његових уста изашла је и реченица: „Сабрани смо у молитви да покажемо поштовање и да чувамо сећање на жртве“. Као покровитељ овог догађаја појавио се Хрватски сабор, а самој миси присуствовали су и амбасадор Хрватске Иван Саболић као и Председник Федерације БИХ Маринко Чавара, као и лидер ХДЗ 1990, Илија Цвиђтановић.

Црна Гора: У Подгорици и осталим црногорским градовима већ неко време се спроводи отворена хајка против српског становништва, и то на свим нивоима. Последње информације говоре о томе да су сви они који се изјашњавају као Срби, а припадници су Војске Црне Горе, послати кући. Готово да се посвуда се потпирује антисрпска хистерија, и то од црногорског парламента па до директора школа и других институција који као по команди доста смешно и неубедљиво покушавају да правдају потезе власти како би показали лојалност режиму који у својим неделима тоне све више и више.

Чак се и у немачком Бундестагу могу чути осуде понашања званичне Подгорице, а све чешће се и у САД могу чути гласови који не одобравају најновије потезе црногорских власти. Хапшење владике Јоаникија само је још један од многих срамних и бескрупулозних потеза који све јаче утиру пут ка окончања процеса смене актуелног режима у Црној Гори. Последњи у низу догађаја који додатно дестабилизују ситуацију у Црној Гори је и афера око наручене ликвидације опозиционог лидера Милана Кнежевића, а о чему је обавештена и наша амбасада у Швајцарској. За реализацију тог чина ангажован је осведочени терориста Фљорим Ејупи, чији „радови“ су одавно познати, а који се „прославио“  дизањем у ваздух пуног аутобуса Ниш експреса надомак Подујева 2001. године. За тај злочин, дотични ни до данашњег дана није приведен правди.

Хрватска: Хрватски сабор у суседној БИХ, која се све више показује као неуспешни међународни  пројекат, учествује у организовању мисе за „недужне“ блајбуршке жртве, како их већ називају и представљају. Хрватска на тај начин, по ко зна који пут, чини све што је у њеној моћи како би показала какве вредности подржава и дели.

У прилог томе, вредно је поменути и изјаву пензионисаног адмирала Хрватске војске Дамира Домазета Лоша који својим запаљивим сањарењем о потреби враћања отетих хрватских територија наилази на све већу подршку и разумевање и међу обичним хрватским светом. Негде би и то требало да буде јасан индикатор да се ревизионистичка и агресивна политика Хрватске у региону неће ни убудуће мењати без обзира на то ко чини власт у овој земљи.

Косово и Метохија: На сцени је константно прогањање и пљачкање Срба а неретки су и физички напади и убиства. Отимачина имовине Српске Православне Цркве готово да је постала институционализована, а да нема „међународног полицајца“ који то донекле спречава, све цркве и манастири би били сравњени са земљом. Последњи пример отимачине српске духовне и културне баштине , у низу многих, је и непризнавање  неочекиване одлуке суда који је неким чудом донео пресуду у корист Манастира Високи Дечани, вративши му готово 24 хектара земљишта које је локална окупаторска власт покушала да отме. Понављам да је све ово помало неочекивано, јер је потпуно невероватно да суд на такозваном независном Косову пресуди по земаљској и небеској правди, а на начин да пресудама верификују своју отимачину.

Ових неколико догађаја које сам навео а који су обележили дешавања у региону у претходним данима, показују крајње непријатељски став и насртај и од кога су Србија, српски народ и Српска Православна Црква принуђени да се бране. Рат против наше земље води се у овом тренутку различитим средствима, и то готово на свим фронтовима, познатим и непознатим димензијама ратовања. Ми, иначе склони немару, праштању и забораву морали бисмо те глупе навике и особине под хитно мењати, а не би било згорег и да се мало више угледамо на државу и народ који је негде делио нашу судбину у двадесетом веку. Наравно, то је држава Израел која својим непријатељима никада ништа не прашта и којима готово увек све „мило за драго“ врати са несразмерно високом каматом.

Наравно, није сила увек једини могући и исправан начин и метод. Постоји море других суптилнијих и паметнијих метода којима је могуће предухитрити и осујетити непријатеља или га ,напросто, трајно онеспособити да води офанзивне акције против наше земље. Зато, окренимо се суштини и стратешком осмишљавању наше одбране. Она започиње од  система нашег школства и од наших факултета, од Архива до департмана археологије и историје где се похрањује сећање на наш српски народ и његову величанствену историју, на српски идентитет. У овим институцијама требало би неизоставно и неодложно да поведемо битке за  опстанак а не да дозволимо да се наш национални идентитет круни сваком новопеченим, синтетичком и измишљеном нацијом која своју лажну традицију настоји да гради на развалинама српског идентитета и традиције, поништавајући и газећи тако све што је српско.  Научимо да чувамо наше и  не дајмо на себе!

Преузето са портала Српска аналитика
2020-05-25T09:21:08+00:00
Go to Top