Владимир Пребирачевић: Краш на мети великосрпске агресије?
Небојши Шарановићу није пошло за руком да купи компанију Краш, преносе медији у региону. Од недавно, управљачка права Краша поседују власници месне индустрије, браћа Пивац, која су то стекли куповином контролног пакета акција. Тврди се како је српски бизнисмен покушао агресивном кампањом да дође до управљачких права у Крашу. Ипак, то му на крају није успело услед незапамћене медијске хајке која је вођена против једног Србина који ће се, ето замислите, дрзнуо да дође у посед хрватске кондиторске компаније, а тако и до омиљеног хрватског слаткиша. Све то довољно говори о Хрватима , али и о Хрватској као држави.
Присетимо се само оне хистерије када је откривено да се у пакетићима за децу које дели председница Хрватске налазе и чоколадице из Србије. То је била брука и понижење коју просечни Хрват није могао никако да поднесе. Очито је да се српске чоколаде и ћирилица налазе на списку великосрпских тежњи према Хрватској.
Кад се све ово претходно узме у обзир, онда и Колиндино обраћање у Пољској на церемонији обележавања 80 година од почетка Другог светског рата добија на смислу, а где, с обзиром на присутне званице, није било баш најјасније ко је у рату био на правој а ко на погрешној страни. Изгледа да то никоме више није ни важно.
Подсећања ради, хрватска председница је том прилико изјавила како су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби. Наравно да оваква неистина и грубо непоштовање тековина антифашистичке борбе може може лако да прође у ситуацији када на поменуто обележавање нису биле позване две силе победнице, Русија и Србија, које су за победу у Другом светском рату процентуално дале највише жртава.
Хистерија Хрватске, земље која је чланица ЕУ и која би требало да баштини европске вредности, на помен Срба и српског, је напросто невероватна. С обзиром на то да ми нисмо у ЕУ и да је сада мање-више извесно да скоро нећемо постати њен део, могуће је да не разумемо европске процесе и чињеницу зашто неки Србин не би могао постати власником једне велике хрватске компаније. С друге стране, нико код нас није правио проблем због чињенице да десетине хрватских компанија несметано послују у Србији згрчући српски новац. Хрвати очито да нису гадљиви на српски динар.
Испаде тако да су данас за просечног Хрвата ћирилична и чоколадна табла највећи хрватски проблеми. Питам се само да ли се просечни Хрват увредио на ону одзвањајућу Колиндину изјаву у Пољској о антифашистичком доприносу Хрватске. Или је пак прошла незапажено и несхваћено с обзиром на то да је надалеко познато да Хрвати и нису неки борци, можда више ловци на старе и беспомоћне, голоруке, жене и децу. У последње време и на табле, како на ћириличне, тако и на оне подједнако великосрпске – чоколадне.
